Čovek je nastao kao pokušaj samog Boga da sagleda sebe samog. Da bi Apsolut mogao da sagleda svoju celinu, bilo je neophodno da se podeli na posmatrača i posmatrano. Potvrda svemoći u sveobuhvatnom pretvorila se u izazov, izazov nemogućeg. A jedini izazov koji je za sveobuhvatnog i sveznajućeg moguć je - da zaboravi na sopstveno poreklo. Tako je stvorena iluzija i zabluda, odatle se rodio osećaj nemoći i slabosti, tako je Bog poverovao da je čovek, a čovek zaboravio da je Bog.
Zanet u igri stvaranja, Bog i dalje stvara život u njegovim svemogućim oblicima, prekrivajući sve više i više velovima iluzija svoju igru, jer ona je samo tako zanimljiva. Samo skriveno se može otkrivati, samo se zaboravljenog možemo setiti. Bog je zaljubljen u igru stvaranja, otelotvorenu kroz čoveka i njegov doživljaj samog života kao takvog, a najpre je zaljubljen u samu iluziju, zabludu, koja je osnov same igre.
Večeras sam imala ponovo isto društvo kao za doček Nove godine, pri čemu sam ja znala sve, jedna od devojaka je znala ono što sam ja znala, druga devojka je naslućivala ono što nas dve znamo, jedan momak je slutio da svi mi znamo, a drugi momak niti je znao, niti je primećivao da se odvija neka igra, sakrivena između redova reči. Pa su naše dvosmislice postale više smisleni iskazi, u kojima su se akteri zaplitali i saplitali, trudeći se da otkriju još neku istinu, a da pri tome ne budu i sami otkriveni. Osećala sam se pomalo superiorno u svemu tome (ali samo malo, ipak je to bio sticaj okolnosti) jer ja sam jedina znala celu priču, obzirom da skoro svi imaju apsolutno poverenje u mene: i devojka koja zna, i devojka koja naslućuje i momak koji misli da svi znaju sve, odnosno ono što ja znam. A sve sam posmatrala kao igru života u samozaboravu, koji je jedini potreban uslov da bi igra mogla biti uspešna.
Tvoja (u ulozi posmatrača)
Z.
Zanet u igri stvaranja, Bog i dalje stvara život u njegovim svemogućim oblicima, prekrivajući sve više i više velovima iluzija svoju igru, jer ona je samo tako zanimljiva. Samo skriveno se može otkrivati, samo se zaboravljenog možemo setiti. Bog je zaljubljen u igru stvaranja, otelotvorenu kroz čoveka i njegov doživljaj samog života kao takvog, a najpre je zaljubljen u samu iluziju, zabludu, koja je osnov same igre.
Večeras sam imala ponovo isto društvo kao za doček Nove godine, pri čemu sam ja znala sve, jedna od devojaka je znala ono što sam ja znala, druga devojka je naslućivala ono što nas dve znamo, jedan momak je slutio da svi mi znamo, a drugi momak niti je znao, niti je primećivao da se odvija neka igra, sakrivena između redova reči. Pa su naše dvosmislice postale više smisleni iskazi, u kojima su se akteri zaplitali i saplitali, trudeći se da otkriju još neku istinu, a da pri tome ne budu i sami otkriveni. Osećala sam se pomalo superiorno u svemu tome (ali samo malo, ipak je to bio sticaj okolnosti) jer ja sam jedina znala celu priču, obzirom da skoro svi imaju apsolutno poverenje u mene: i devojka koja zna, i devojka koja naslućuje i momak koji misli da svi znaju sve, odnosno ono što ja znam. A sve sam posmatrala kao igru života u samozaboravu, koji je jedini potreban uslov da bi igra mogla biti uspešna.
Tvoja (u ulozi posmatrača)
Z.
No comments:
Post a Comment