Dok sam bila dete najviše sam volela da se igram sa lutkama. Lutke su modeli odraslih ljudi, lutke su trebale da me nauče kako da u nekim budućim vremenima i sama stvorim neko odraslo biće, u smislu - lutke su trebale da me nauče kako da budem majka. Barem tome služe, za neke druge devojčice. Mene lutke nisu tome naučile.
Od lutaka sam naučila lutkasti osmeh, pozu, shvatila da samo lutkice imaju visoku cenu, da su obične žene ipak samo obične žene. Lutka nikada nije u staroj haljini, sa mirisom zaprške na sebi, lutka nikada nije ljuta i povređena, lutka plače po potrebi. Sve sam to naučila od lutaka. I nije neki nauk.
Posle lutaka sam morala da se učim ljudskosti, da haljina nije najvažnija stvar na svetu, da smem biti i ljuta i povređena, da mogu plakati i kada mi se plače, a ne samo kada to situacija nalaže.
Imala sam mnogo lutaka i sve su imale dugu kosu. Svlačila sam raskošne haljine sa njih i ostavljala ih tako gole. Tako su bile prirodnije. Volela sam da se igram lutkama, a najviše sam volela da zavirujem u njihovu unutrašnjost. Da bi pogledao u unutrašnjost lutke najbolje je da joj skineš glavu. Onda se sve vidi. I, mogu ti reći da uopšte nije interesantno: ni sadržina njene glave, ni sadržina njenog tela. Šuplja je.
I sada volim da se igram. Obično uvek imam po neku igračku. Ali sada sam malo porasla, sada znam da nije uvek stvar u tome da igračku svučeš. Stvar je u tome da ona bude pokretna, kao one igračke sa mehanizmom koje su uvek dobijala moja braća, jer oni su dečaci. Kako sam čeznula za igračkama sa mehanizmom!
Međutim, kada sam još malo porasla shvatila sam da mogu imati pokretne igračke sa mehanizmom koji se vrlo lako aktivira. Čak ne moram da upotrebljavam ruke, ponekad je dovoljna reč pa da se njihov mehanizam sam pokrene. A i dalje imam naviku da zavirujem u njihove glave i njihova tela. I skoro uvek otkrijem da su šuplje. U stvari, kada shvatim da moja lutka ima mehanizam koji se sam pokreće uvek se obradujem. Ali, pošto i dalje imam naviku da zavirujem unutra, veoma lako pronađem i taj pokretački momenat u njoj. Posle toga mi nije zanimljiva. Kako mogu da se zabavim sa igračkom čiju šupljinu ispunjava jedino mehanizam za pokretanje?
Ala ću sada lepo da se igram! Igraću se istine, a od istine svaki mehanizam zarđa i više ne radi.
Krajnje je vreme da porastem.
Tvoja (razigrana)*
Z.
* ako je razvezano ono što je odvezano, onda je razigrano ono što je odigrano.
Od lutaka sam naučila lutkasti osmeh, pozu, shvatila da samo lutkice imaju visoku cenu, da su obične žene ipak samo obične žene. Lutka nikada nije u staroj haljini, sa mirisom zaprške na sebi, lutka nikada nije ljuta i povređena, lutka plače po potrebi. Sve sam to naučila od lutaka. I nije neki nauk.
Posle lutaka sam morala da se učim ljudskosti, da haljina nije najvažnija stvar na svetu, da smem biti i ljuta i povređena, da mogu plakati i kada mi se plače, a ne samo kada to situacija nalaže.
Imala sam mnogo lutaka i sve su imale dugu kosu. Svlačila sam raskošne haljine sa njih i ostavljala ih tako gole. Tako su bile prirodnije. Volela sam da se igram lutkama, a najviše sam volela da zavirujem u njihovu unutrašnjost. Da bi pogledao u unutrašnjost lutke najbolje je da joj skineš glavu. Onda se sve vidi. I, mogu ti reći da uopšte nije interesantno: ni sadržina njene glave, ni sadržina njenog tela. Šuplja je.
I sada volim da se igram. Obično uvek imam po neku igračku. Ali sada sam malo porasla, sada znam da nije uvek stvar u tome da igračku svučeš. Stvar je u tome da ona bude pokretna, kao one igračke sa mehanizmom koje su uvek dobijala moja braća, jer oni su dečaci. Kako sam čeznula za igračkama sa mehanizmom!
Međutim, kada sam još malo porasla shvatila sam da mogu imati pokretne igračke sa mehanizmom koji se vrlo lako aktivira. Čak ne moram da upotrebljavam ruke, ponekad je dovoljna reč pa da se njihov mehanizam sam pokrene. A i dalje imam naviku da zavirujem u njihove glave i njihova tela. I skoro uvek otkrijem da su šuplje. U stvari, kada shvatim da moja lutka ima mehanizam koji se sam pokreće uvek se obradujem. Ali, pošto i dalje imam naviku da zavirujem unutra, veoma lako pronađem i taj pokretački momenat u njoj. Posle toga mi nije zanimljiva. Kako mogu da se zabavim sa igračkom čiju šupljinu ispunjava jedino mehanizam za pokretanje?
Ala ću sada lepo da se igram! Igraću se istine, a od istine svaki mehanizam zarđa i više ne radi.
Krajnje je vreme da porastem.
Tvoja (razigrana)*
Z.
* ako je razvezano ono što je odvezano, onda je razigrano ono što je odigrano.
No comments:
Post a Comment