Uvek me je kritikovala da sam previše iskrena. Godinama i godinama se trudila da me nauči malim ženskim trikovima zavođenja, a onda se uvek iznova i iznova užasavala zbog mog spontanog ponašanja. Njeno naručje je uvek bilo prepuno utehe kada bih se, sva ranjava od sudaranja sa životom, prepuštala njenim rečima. Nije nikada bila blaga prema meni, naprotiv. Pošto sam znala da su mi vrata njene duše uvek otvorena, nisam se libila ni da je pozovem u sred noći, znajući da je zaljubljenik gluvog doba i da sigurno ne spava. "Trebaš mi" - govorila bih. "Dođi" - odgovor koji kao da je čekao samo na moj poziv očaja. I slušala me je, uvek ozbiljno, zamišljenog lika. Nije prekidala moje zbrkano govorenje, puštala me je da pokušam da sama razmrsim sopstvene nesmislice, znajući da ću se ipak na kraju zaplesti još više u sopstvene zablude. A onda je blago hladnim glasom, iza kojeg je, znala sam to, stajala toplina ovijena strahom za mene, govorila kako stvari zapravo stoje.
Ljubav je bila naša večna tema. Ja sam je tražila, ona ju je čekala. Ja sam ljubav često i nalazila, a onda se potpuno predavala, ponekad i zaboravljajući na Nju. Bila je strpljiva, znala je da ću se vratiti njenom naručju utehe, bar onda kada me Ljubavnik razočara. A razočarenje je stajalo, obe smo to znale. Ponekad sam se pitala da li nas to spone izlivenog očaja vezuju, šta bi bilo sa nama dvema kada bi smo obe bile srećne, bezbedno uljuljkane u naručje ljubavi, umesto u naručje one druge. Kada bih ja previše zaglibila u ljubav, predavajući se čitavim svojim bićem, ona bi se povlačila u hladne predele ponosne samoće. U tim danima nije mi se javljala. Šta se sa njom događalo tada, ne znam. Na poneki poziv telefonom s moje strane i pitanje kako je, suzdržano je odgovarala da je dobro. Znala sam da me čeka, da joj nedostajem, ali da to nikada neće glasno reći. Iskrenost nije sastavni deo malih ženskih igara. A ona je bila, i ostaće, majstor igre.
Ko čeka dočeka. Ona je čekala ljubav i ljubav ju je pronašla. Bez mnogo truda i pompe, ušetala je u njeno srce. Sada je srećna. A naše uloge su se promenile. Sada sam ja ponosno sama. I to ne zato što je ne mogu razumeti, naprotiv. Predavanje ljubavi je potpuno predavanje sebe, kada više ni trunčica ne ostaje za druge drage ljude. I znam da, ma koliko se ona trudila, ne može biti moja. Ne na način kao ranije. Znam da ćemo i dalje posećivati jedna drugu, pričati o ličnim dešavanjima, ali njena ljubav će uvek biti barijera koja nas odvaja jednu od druge. Njena ljubav prema Njemu neće dozvoliti bliskost koju smo imale nas dve. I niko, u ovom čudnom trouglu, ne smeta onom drugom. Stvar je jednostavno tako postavljena. Dvoje su društvo, treći je suvišan.
Pronašla sam koren svog osećaja usamljenosti, koji me je pre par dana doveo do izliva plača. Naravno, opet sam potražila njeno naručje utehe, ali ovoga puta utehu nisam dobila. Dobila sam trenutno smirenje, kao i uvek, ali jasno razaznajem zid ljubavi koji joj nije dozvolio da me oseti do kraja. Ne zato što nije htela, već zato što nije mogla.
Zato mi ova samoća sada tako teško pada.
Tvoja (u razrešenju)
Z.
Ljubav je bila naša večna tema. Ja sam je tražila, ona ju je čekala. Ja sam ljubav često i nalazila, a onda se potpuno predavala, ponekad i zaboravljajući na Nju. Bila je strpljiva, znala je da ću se vratiti njenom naručju utehe, bar onda kada me Ljubavnik razočara. A razočarenje je stajalo, obe smo to znale. Ponekad sam se pitala da li nas to spone izlivenog očaja vezuju, šta bi bilo sa nama dvema kada bi smo obe bile srećne, bezbedno uljuljkane u naručje ljubavi, umesto u naručje one druge. Kada bih ja previše zaglibila u ljubav, predavajući se čitavim svojim bićem, ona bi se povlačila u hladne predele ponosne samoće. U tim danima nije mi se javljala. Šta se sa njom događalo tada, ne znam. Na poneki poziv telefonom s moje strane i pitanje kako je, suzdržano je odgovarala da je dobro. Znala sam da me čeka, da joj nedostajem, ali da to nikada neće glasno reći. Iskrenost nije sastavni deo malih ženskih igara. A ona je bila, i ostaće, majstor igre.
Ko čeka dočeka. Ona je čekala ljubav i ljubav ju je pronašla. Bez mnogo truda i pompe, ušetala je u njeno srce. Sada je srećna. A naše uloge su se promenile. Sada sam ja ponosno sama. I to ne zato što je ne mogu razumeti, naprotiv. Predavanje ljubavi je potpuno predavanje sebe, kada više ni trunčica ne ostaje za druge drage ljude. I znam da, ma koliko se ona trudila, ne može biti moja. Ne na način kao ranije. Znam da ćemo i dalje posećivati jedna drugu, pričati o ličnim dešavanjima, ali njena ljubav će uvek biti barijera koja nas odvaja jednu od druge. Njena ljubav prema Njemu neće dozvoliti bliskost koju smo imale nas dve. I niko, u ovom čudnom trouglu, ne smeta onom drugom. Stvar je jednostavno tako postavljena. Dvoje su društvo, treći je suvišan.
Pronašla sam koren svog osećaja usamljenosti, koji me je pre par dana doveo do izliva plača. Naravno, opet sam potražila njeno naručje utehe, ali ovoga puta utehu nisam dobila. Dobila sam trenutno smirenje, kao i uvek, ali jasno razaznajem zid ljubavi koji joj nije dozvolio da me oseti do kraja. Ne zato što nije htela, već zato što nije mogla.
Zato mi ova samoća sada tako teško pada.
Tvoja (u razrešenju)
Z.
No comments:
Post a Comment