Usamljena pred životom? Ne, već sam zapisala stih:
Imam potrebu za sopstvenom dušom, a najlakši i najkraći put do sebe je uvek kroz ljubav prema drugom. Nedostaje mi jedno rame da se ušuškam, ali samo onda kada to meni treba. Vrlo, vrlo sebično i toga sam uvek bila svesna. S druge strane i čula traže svoje, ali davna je prošlost zadovoljavanje čula radi zadovoljavanja čula. Sada bi me takav kontakt ostavio još praznijom nego što sam to bila pre.
Rekla bih da samoća jeste onaj neophodni preduslov za razvoj inspirativnog pokreta svesti. U izolaciji od drugih, ali onda kada te druge izbacimo iz sebe, počinje proces kreativnog ispoljavanja. Možda je to Prometejevo prokletstvo, on je ipak bio sam, kada su ga okovali, a on je krao vatru bogovima. Ipak, nas dvoje smo bili presrećni kada smo u pustinji bivstvovanja pronašli oazu u čije smo postojanje dugo verovali, ogledalo nas samih. I znam da smo oboje bili spremni da verujemo u njeno postojanje, makar je ne pronašli do same smrti. Zato smo se radovali, zato se radujemo, zato se imamo. Imamo se, a ipak smo odvojeni. Možda je to Prometejevo prokletstvo, na svojevrstan način?
S druge strane, susret dva velikana neumitno izaziva poređenje sopstvenih veličina. Umeša se ego, procenjuje i meri ko je bolji, pametniji, uspešniji, ko se dokazao više. Čak i kada se bave različitim vrstama umetnosti, rivalitet postoji. Glupo, ali istinito. Pre par godina sam imala kraću vezu sa jednim (nazovi) slikarem, koji je bio jako sujetan na moje književne večeri, dok on nije imao ni jednu izložbu. Bilo mi je čudno, ali osećala sam taj sukob dva ega.
Na tvoja razmišljanja o usamljenosti ne mogu se nadovezati, slažem se sa onim što si rekao, a nemam snage da ulazim u temu dublje. Već osećam kako sam ošamućena od nespavanja i da više ne mogu da iscedim ni kap sebe.
Gladna sam sebe, zato vapim za nekim ko će prividno popuniti taj nedostatak. Međutim, to je tako i ne može za sada biti drugacije. Obračun je u toku, nema mi druge nego da radim i spavam. Sreća je što imam ove mrvice sebe, koje rasipam pišući tebi. I uvek ću za tebe imati po koju mrvicu više, čak i onda kada ih ne budem imala ni za sebe.
Tvoja (izmrvljena)
Z.
Gutam život halapljivo
kao zmija Ouroboros
ne bih li ga utrobom svojom
vratila iskonu večnog.
Imam potrebu za sopstvenom dušom, a najlakši i najkraći put do sebe je uvek kroz ljubav prema drugom. Nedostaje mi jedno rame da se ušuškam, ali samo onda kada to meni treba. Vrlo, vrlo sebično i toga sam uvek bila svesna. S druge strane i čula traže svoje, ali davna je prošlost zadovoljavanje čula radi zadovoljavanja čula. Sada bi me takav kontakt ostavio još praznijom nego što sam to bila pre.
Rekla bih da samoća jeste onaj neophodni preduslov za razvoj inspirativnog pokreta svesti. U izolaciji od drugih, ali onda kada te druge izbacimo iz sebe, počinje proces kreativnog ispoljavanja. Možda je to Prometejevo prokletstvo, on je ipak bio sam, kada su ga okovali, a on je krao vatru bogovima. Ipak, nas dvoje smo bili presrećni kada smo u pustinji bivstvovanja pronašli oazu u čije smo postojanje dugo verovali, ogledalo nas samih. I znam da smo oboje bili spremni da verujemo u njeno postojanje, makar je ne pronašli do same smrti. Zato smo se radovali, zato se radujemo, zato se imamo. Imamo se, a ipak smo odvojeni. Možda je to Prometejevo prokletstvo, na svojevrstan način?
S druge strane, susret dva velikana neumitno izaziva poređenje sopstvenih veličina. Umeša se ego, procenjuje i meri ko je bolji, pametniji, uspešniji, ko se dokazao više. Čak i kada se bave različitim vrstama umetnosti, rivalitet postoji. Glupo, ali istinito. Pre par godina sam imala kraću vezu sa jednim (nazovi) slikarem, koji je bio jako sujetan na moje književne večeri, dok on nije imao ni jednu izložbu. Bilo mi je čudno, ali osećala sam taj sukob dva ega.
Na tvoja razmišljanja o usamljenosti ne mogu se nadovezati, slažem se sa onim što si rekao, a nemam snage da ulazim u temu dublje. Već osećam kako sam ošamućena od nespavanja i da više ne mogu da iscedim ni kap sebe.
Gladna sam sebe, zato vapim za nekim ko će prividno popuniti taj nedostatak. Međutim, to je tako i ne može za sada biti drugacije. Obračun je u toku, nema mi druge nego da radim i spavam. Sreća je što imam ove mrvice sebe, koje rasipam pišući tebi. I uvek ću za tebe imati po koju mrvicu više, čak i onda kada ih ne budem imala ni za sebe.
Tvoja (izmrvljena)
Z.
No comments:
Post a Comment