Posmatrači

Jedinstvenost je osećaj celovitosti, prvo sebe samog u najčistijem obliku, a zatim i doživljaja celovitosti čitavog ispoljenog univerzuma. Osetiti tu jedinstvenost, u njenoj jednostavnosti, znači doživeti život u njegovoj punoj manifestaciji.

Celovitost je bezmernost. Beskonačno se ne može zamisliti, osim kao neprekidno kretajuće. Zato je čovek, u pokušaju da sagleda život, celovitost isparčao, praveći razne podele, kategorije, klasifikacije.

Postoje mnoge podele sveta, počevši od geografskih podela, preko deljenja vremena na sate, pa sve do psiholoških podela na tipove ličnosti. Ono što je zajedničko svim ovim podelama je da su one dogovorene granice nepostojećeg. Granica izmedju država jeste vidljiva ako postavimo graničare, ali ako granica prolazi morem, gde ćemo onda pobosti svoje zastave? Svaka podela je vestačka kategorija u koju verujemo kao u realnu činjenicu, zaboravivši pri tome da smo se jednostavno samo dogovorili da je to istina.

Govoriću o ljudima, jer ovaj svet ne bi postojao ovakvim kakav jeste, kada ne bi bilo ljudi da ga dožive svojom svešću. A pojam "čovek" je neizmeran, jer svaki čovek je svojom jedinstvenošću univerzum za sebe. Stoga ni malo neće biti pogrešno ako uvedem još jednu katerogiju, u bezmerju rasparčane stvarnosti, a to je podela ljudi na tri uloge, koje u životu mogu da budu njihove. Ljudi učestvuju u životu kao: "žrtve", "ubice" ili kao "posmatrači".

Uloga "žrtve", koja jednog trenutka može da dosadi, veoma lako žrtvu pretvara u "ubicu", najčešće sopstvenih ubica, a kasnije i svih drugih žrtvi. Svaki "ubica" u sebi potencijalno nosi osećaj da je žrtva i zahvaljujući ovom jasnom polaritetu čovečanstvo je napravilo mesta za novu podelu - na scenu je stupila psihologija kao nauka. Zato "ubice" i "žrtve" nisu interesantne za posmatranje, jer su čitav vek pod lupom psihologa, a njihova igra je toliko zabavna pa teško da može da dosadi.

Ko posmatra "ubice" i "žrtve", njihovo medjusobno smenjivanje u borbi za prevlast? "Posmatrači"!

Vešto sakriveni iza kulisa naučnog i naučenog znanja, oni posmatraju i procenjuju, postavljaju parametre, norme i merne jedinice vrednosti. Svojom dogovorenom učenošću ocenjuju i procenjuju čitavu dogovorenu stvarnost, proglašavajući je vrednom ili ništavnom, u zavisnosti od toga koliko se nagoveštaj nove stvarnosti uklapa u već prihvaćene obrasce. Opšte prihvaćene etikete, koje prikačinju svemu što su dogovorili da je vredno, najčešće su izražene u titulama, a malo iza tog ranga stoje javne ličnosti. Posmatrači sve znaju o svima koji su iole vredni za posmatranje, a najviše veruju etiketama posmatrača koji i sami imaju etiketu "poznavalaca".

Pored "poznavalaca", medju posmatračima postoje i "ljubitelji", vestački stvorena medju kategorija. To su posmatrači koji bi voleli da su žrtve, a nemaju dovoljno hrabrosti da se etiketiraju kao "posmatrači", pa se zadovoljavaju mrvicama znanja koje "poznavaoci" bestijalno razbacuju oko sebe.

Posmatrači vladaju svetom tako vešto, da su i druge učesnike stvarnosti ubedili da je samo njihov ugao gledanja parametar realnosti. Čak i podela na "ubice" i "žrtve" je kategorija posmatrača, a akteri su je prihvatili da bi se lakše raspoznavali u areni svakodnevnog. Posmatrači su čak i njih, koji su im najdraži, ubedili u valjanost svojih podela.

Posmatrače nema ko da posmatra, jer opet je onaj koji posmatra zapravo pripadnik njihovog tabora, dok su "ubice" i "žrtve" isuviše preokupirani sobom, u pokušaju da predvide sledeći potez protivnika, tako da nemaju vremena da posmatraju ništa drugo.

Jedini problem posmatrača je u tome što oni ne učestvuju u životu, već ga samo posmatraju. Učestvovanje u životu je življenje života, osećaj strujanja krvi, udisanja vazduha, treptaja sadašnjosti. "Ubice" i "žrtve" su oni koji žive život na način na koji to najbolje umeju, jer svako vrebanje mogućnosti novog trena, daje taj neponovljivi osećaj životnosti. Posmatrači mogu samo da posmatraju.

Kada bi neko mogao da posmatra posmatrače, a da se pri tome i sam ne uklopi u njihova pravila stvarnosti, možda bi uspeo da im objasni da ta uloga i nije tako primamljiva, da njihov život sa bezbedne udaljenosti od života ima primese suvoparnog. Ali, pošto se "ubice" i "žrtve" radjaju kao takvi, "posmatrači" takodje, možda je bolje ove poslednje ostaviti u ubedjenju života, jer iz tog, neutralnog ugla, prosto je nemoguće uroniti u neizvesnost neizmerenog i neograničenog života.