Imam potrebu da svaku neobičnu misao zapišem. Neobičnu u smislu da je nesvakidašnja, van prosečna, drugačija. Beskrajno skeptična, tragam za uzrokom svega postojećeg, ne znajući odakle izvire ta potreba, ali nepovratno je sledim, makar naslutila sunovrat sveta, sledim je i dalje.
Gde je uzrok svepostojećeg? Odakle izviru nemiri, dok sve dublje tonem u samoću lišena sagovornika. Možda zato i pišem, odričući se, usputno, prava na svojatanje.
Kako se može svojatati nešto nematerijalno? Reč, kojom izražavam sebe, je nematerijalna. Pa čak i ove reči, napisane na virtuelnom panou, su nematerijalne. Imam samo iluziju njihove realnosti.
Ipak, volim da svoju neobičnu misao zapišem, zabeležim. Da se kreativno izrazim kroz reč, kao jedan od uobičajenih vidova kreativnog ispoljavanja - jer mi je blizak taj način izražavanja . Ali, svoje kreativno ili duhovno izražavanje, očigledno doživljavam kao ličnu i neprikosnovenu svojinu
Da li sam ja moj intelekt, da li je moj intelekt moja svojina i da li intelekt uopšte može da bude ičija svojina? Zašto mi je bitno da spomenu moje ime kada upotrebe deo mog teksta? A ako naznačim da ove reči jesu moje, ali može ih koristiti bilo ko bilo kada, da li se tada oslobađam Sopstva?
Zašto mi je bitna gramatika? Ako već toliko duboko ponirem u predele svesnosti, shvatajući da je Svest uzrok i posledica svega postojećeg, ako se trudim i verujem u postignuće oslobađanja od okova svesnosti, zašto uopšte koristim gramatiku? Padeže... osnovna pravila pisanja, gde svaka nova rečenica počinje velikim slovom... zareze da odvojim umentute rečenice... Zašto uopšte koristim pravila pisanog govora, kad uranjanjem u svesnost spoznajem da su sva pravila samonametnuta i odričem ih se radi ličnog oslobađanja?
Gde prestaje poriv za ličnom slobodom a počinje poriv za nametanjem ličnih spoznaja kao jedinih ispravnih viđenja Stvarnosti?
Vrtim li se neprekidno po istom krugu, verujući da se oslobađam?
Gde je uzrok svepostojećeg? Odakle izviru nemiri, dok sve dublje tonem u samoću lišena sagovornika. Možda zato i pišem, odričući se, usputno, prava na svojatanje.
Kako se može svojatati nešto nematerijalno? Reč, kojom izražavam sebe, je nematerijalna. Pa čak i ove reči, napisane na virtuelnom panou, su nematerijalne. Imam samo iluziju njihove realnosti.
Ipak, volim da svoju neobičnu misao zapišem, zabeležim. Da se kreativno izrazim kroz reč, kao jedan od uobičajenih vidova kreativnog ispoljavanja - jer mi je blizak taj način izražavanja . Ali, svoje kreativno ili duhovno izražavanje, očigledno doživljavam kao ličnu i neprikosnovenu svojinu
Da li sam ja moj intelekt, da li je moj intelekt moja svojina i da li intelekt uopšte može da bude ičija svojina? Zašto mi je bitno da spomenu moje ime kada upotrebe deo mog teksta? A ako naznačim da ove reči jesu moje, ali može ih koristiti bilo ko bilo kada, da li se tada oslobađam Sopstva?
Zašto mi je bitna gramatika? Ako već toliko duboko ponirem u predele svesnosti, shvatajući da je Svest uzrok i posledica svega postojećeg, ako se trudim i verujem u postignuće oslobađanja od okova svesnosti, zašto uopšte koristim gramatiku? Padeže... osnovna pravila pisanja, gde svaka nova rečenica počinje velikim slovom... zareze da odvojim umentute rečenice... Zašto uopšte koristim pravila pisanog govora, kad uranjanjem u svesnost spoznajem da su sva pravila samonametnuta i odričem ih se radi ličnog oslobađanja?
Gde prestaje poriv za ličnom slobodom a počinje poriv za nametanjem ličnih spoznaja kao jedinih ispravnih viđenja Stvarnosti?
Vrtim li se neprekidno po istom krugu, verujući da se oslobađam?
No comments:
Post a Comment