Klackalica zla

Svaki pokušaj sagledavanja sveta trudi se da na prvom mestu pronadje neutralnu tačku posmatranja, odakle će proizaći i objektivno vidjenje stvarnosti koja nas okružuje. Ukoliko pri posmatranju sveta na prvom mestu posmatramo sve stvoreno, neminovno ćemo se spotaći o problem zla, koje je univerzalna, sveprisutna kategorija.

Zlo je staro koliko i ljudski rod, neuništivo koliko i ljudska svest, a od kako je svet postao čovek sebi postavlja pitanje: otkuda zlo i kako ga iskoreniti. Mitologije su atribute zla pripisivale raznim demonima, kao nosiocima njegove manifestacije, dok se hrišćanstvo skromno zadovoljilo jednim jedinim njegovim predstavnikom, koji ljude navodi na razna zlodela.

Pošavši od pretpostavke da je jedan vrhovni bog, svestvoritelj, neminovno se nameće zaključak da je taj kreator stvorio i zlo, kao neophodnu manifestaciju života. Neki ga naživaju Demijurgom, drugi tvrde da je sam Jehova oličenje svetskog zla, treći zlo radije pripisuju Satani, tvrdeći da je bog oličenje ljubavi i dobrote. A zlo i dalje postoji, neprekidno se manifestuje kroz život kao sam njegov protok, razarajući i ono što je do juče bilo sasvim prihvatljivo i zadovoljavajuće.

Tragajući za korenom i uzrokom zla doći ćemo do zaključka da je zlo jednostrana kategorija, uvek samo jedan učesnik procesa manifestacije zla može tvrditi da se zlo dešava, druga strana će ista ta dešavanja proglasiti za pozitivne životne promene, bilo da su u pitanju dva čoveka, kao predstavnika pojedinačnih svesti ili je procena od strane dveju kolektivnih svesti, timova ili nacija. Ukoliko u dogadjaju obe strane stradaju, onda će obe imati isto mišljenje: oni drugi su krivi za sve. Uzmimo rat kao odličan primer: svaki učesnik sukoba naroda tvrdi da se bori za pravu stvar, a da je onaj drugi zlotvor. Pa čak i sopstvena zlodela proglasiće za osvetu, jer druga strana je prva započela sukob, a osveta je tada pravedna stvar, jer i u Bibliji je zapisano: "Oko za oko, zub za zub".

Ako se sa ovog, ekstremnog, kraja skale ispoljavanja zla vratimo ipak običnom svakodnevnom življenju, u kome se sitna zla dogadjaju iz sekunda u sekundu, susrešćemo se sa povredjenim sujetama, zavišću, ljubomorom i čitavom skalom običnih ljudskih stanja, koja čoveka proganjaju neprestano, ne dozvoljavajući mu da slobodno udiše život koji ga okružuje. Jedan čovek može biti zao po svojoj prirodi, ali ne zato što se takav rodio već zato što je takvim postao. Zla priroda je okoštali način odbrane od drugih ljudi, koji su nekada davno zlostavljali nežnu dušu u razvoju, pa se ona na kraju i sama pretvorila u kopiju svojih mučitelja koji su je, ne znajući, naučili da i sama tako reaguje na druge ljude, naročito na one slabije od sebe. I uvek je u pitanju zlostavljanje slabijeg od strane onog jačeg, najčešće tako što se manipuliše njegovim emocijama, u pokušaju da se slomi samo dostojanstvo, koje svaki čovek nosi u sebi. "Jači" će taj sistematski pokušaj loma nazvati "prevaspitavanjem" a "slabiji" će takvo ponašanje proglasiti jednostavno za delovanje zlog čoveka, mada su često potrebne godine trpljenja da bi se konačno takva osoba i proglasila zlom osobom, a nametnuti jaram isto tako sporo skinuo sa sopstvene duše.

Ono sto karakteriše sitno ljudsko zlo, koje se svakodnevno ispoljava, je da su uvek potrebna dva učesnika procesa da bi se on uopšte manifestovao. Za svadju je uvek potrebno dvoje, za ispoljavanje zla takodje. Manifestacija moći je onaj osnovni činilac koji dovodi do ispoljavanja zla, što znači da zlo, generalno gledano, nastaje kao posledica neravnoteže sila. Kad god snaga pokaže sebe, tada će se kao suprotnost pojaviti slabost. Ukoliko dozvolimo snazi da se pojačava do beskraja, slabost će se smanjivati do samouništenja. Medjutim, takav proces dovodi do jačanja slabijeg, stvarajući izdržljivost koja daje novu snagu za životom, pa makar se slabiji jednog momenta i sam pretvorio u tlačitelja. To daje novi momenat snage i dovodi do preokreta, ali suština procesa i dalje ostaje ista: zlo nastaje kao posledica neravnoteže. Što je neravnoteža veća, to je i zlo veće, ali samo kao doživljaj jednog učesnika procesa, koji je slabiji. Drugi učesnik osetiće samo pojačavanje sopstvene moci, a to će mu doneti izuzetno zadovoljstvo.

Susret dve snage, podjednake jačine, uzrokovaće samo diskretno odmeravanje, a ukoliko su one zaista i jednake, do sukoba, kao manifestacije zla, svakako neće doći, mada se obe strane mogu nalaziti u opreznom strahu od trenutnog popuštanja sopstvene pažnje, što bi značilo i popuštanja snage, a onda bi ravnotežna tačka prevagnula na jednu stranu.

Ipak, svaka snaga u sebi sadrži istu količinu slabosti, ponovo radi uspostavljanja samo-ravnoteže, jer da nije osećaja slabog ne bi bilo ni potrebe za jakim, koji će tu slabost zaštititi od neke druge, spoljašnje snage koja bi je mogla ugroziti.

Jedina snaga koja je svesna sopstvenosti, te stoga nema potrebu za vladanjem, jedina snaga koja je sačinjena od sopstvene slabosti, te stoga nema potrebu za pokoravanjem, je ljubav. Ljubav, oličena kroz prihvatanje svega postojećeg, kao izrazom savršenstva, koja nema potrebu za posedovanjem niti pokoravanjem, sebe ili bilo kog drugog, ljubav koja prihvata sve onako kako jeste, predstavlja jedinu snagu koja je apsolutno uravnotežena i koja samim tim predstavlja protiv težu zlu. Samo ljubav je snaga, oličena kroz svesnost - Volim te zato što jesi, bez pokušaja da budeš ono što nisi. Samo snaga ljubavi donosi harmoniju i slobodu svima onima koji su dovoljno jaki i dovoljno slabi da mogu da je iskuse.