Svetlost i tama

Tri je arhetipski broj prvobitnog stvaranja. Svestvoritelj (otac/majka), Sin i Sveti Duh su koren, stablo i krošnja postojanja. Svestvoritelj je prauzrok, Sin je iznova rodjeni otac, Duh sveti objedinjuje iskustvo Oca i stvaralački polet Sina.

"U početku beše tama nad bezdanom" i "vladalo je bezobličje". Samo se Duh Božji uzdizao nad tim bezdanom tvoreći prvobitnu svest. Ovo je arhaična svest, sadržana u osnovi svakog postojanja, svest koja je haotična u svom ispoljavanju, nesvesna u svojim htenjima, a ipak moćna jer potiče od samog početka stvaranja. Ovde je izvorna sila života, nagon za postojanjem i nagon za umiranjem, nagon za nastavljanjem sebe samog kroz radjanje novih sinova koji će radjati nove sinove. Ovo je sfera Meseca, mutne mlečne svetlosti koja nam dozvoljava tek nejasno naziranje obrisa okoline. Ovde su koreni intuicije, spoznaje stvarnosti i istinitosti, koje nisu zasnovane na racionalnim elementima stvarnosti. Mnoge religije imaju Mesec kao boginju plodnosti, boginju prirode uopšte, koja simboliše nezadrživi razvoj i bujanje svega postojećeg. U ovoj sferi nagona i plodnosti nalazi se osnovna priroda seksualnosti. Zbog te mračne prirode seksualnosti, njenog haotičnog manifestovanja, onda kada joj je dozvoljeno da se neograničeno ispoljava, mnoge religije zabranjuju seks ili ga dozvoljavaju samo u odredjenim količinama i uslovima.

Spoznajom sebe samog, Duh božji je stvorio svetlost, tako što je uz pomoć reči odvojio svetlost od mraka. Reč je spoznaja, svesnost o svesnosti, reč je kreator svega postojećeg. Reč je davanje imena a imenovanje je prepoznavanje, odredjivanje stvarnosti. Svetlost je samom svojom prirodom negirala postojanje mraka, ali razdvajanje svetla i mraka nije uništilo mrak, već je samo izvršena podela vladavine. Stvorena je svesna svest, oličena u vidu Sunca, pored nesvesne svesti oličene u vidu Meseca. Sunce je jasnost, manifestovani život, sagledavanje i spoznaja sebe. Sunce simboliše ego, jasno izraženu moć i vladavinu. Ovo je sfera Sina.

Sfera Duha zahteva istovremenu spoznaju odvojenih priroda svetla i mraka, jer njihovo postojanje negira jedna drugu. Ta spoznaja je moguća jedino izlaženjem iz sfera dejstva, bilo svetla, bilo mraka, i prelazak u sferu Duha, koji u sebi sadrži i jedno i drugo, a ipak nije ni jedno ni drugo.

Prosečna svest u sebi sadrži i mrak i svetlost u neprekidnom smenjivanju, jer sama polu svesnost o sopstvenom unutrašnjem sadržaju, uz kolektivnu prinudu potenciranja svetla, čini neprekidnu klackalicu dobra i zla, koja se neprekidno i oduvek odvija u čoveku i odraz je duhovnog stanja čovečanstva uopšte. Sva prizivanja mira donosiće samo ratove, svi pokušaji ljubavi doneće samo mržnju, jer svi pokušaji predstavljaju samo narušavanje postojeće harmonije u ritmičnom smenjivanju svetla i tame.

Svi sistemi samospoznaje i samorazvića zahtevaju oslobadjanje svetla - dobrote, ljubavi i milosrdja u čoveku, ne pominjući uopšte potrebu za čišćenjem sopstvenog mraka. Ovo može da bude veoma korisna neravnoteža, jer potenciranje svetla će neminovno na površinu svesti iznedriti mrak, usled neravnoteže. Razumevanje svoje tamne strane je njeno osvešćenje, njeno osvetljavanje i dovodjenje u ponovnu ravnotežu.

Sunce je simbol te svetlosti i svesnosti, simbol ega. Sunce je dato da svetli svima, da svima donosi blagodet svesnosti. Medjutim, ako je ego, kao centar svesnosti, okrenut sam sebi u pokušaju izdvajanja svoje posebnosti, tada se u sferi svetla čini neravnoteža u korist mraka, izražena kroz medjuljudske sukobe. Tada sfera mraka preuzima vladavinu kroz izlive besa ili fanatične, strastvene borbe za očuvanje sopstvene istine. Istina pak ne može biti ničija, ni u čijem posedu, istina je jedna, pa tako imamo bezbroj sukoba dva ega u pokušaju dokazivanja istinitosti. Svi nekontrolisani izlivi emocija dolaze iz sfere mraka, stoga su okarakterisani kao demonski i zli.

Ipak, jednom uspostavljenu ravnotežu svetla i mraka jednostavno je nemoguće poremetiti vraćanjem u prvobitno stanje jednosti, jer to bi značilo konačno poravnanje suprotnosti i nestanak postojanja uopšte. Sfera Duha je svesnost o istovremenom postojanju i svetla i mraka, svesnost o njihovoj neophodnosti ali i izdvojenost iz dualizma postojanja. Tu leži Novi Jerusalim, "koji će sići sa nebesa" - metafora koja označava uzdizanje iznad ovozemaljskog, a ipak postojanje ovozemaljskog, jer osvešćeni Duh se ne treba uzdizati ka nebesima, nebesa se spuštaju ka njemu.