Misao je kretanje razuma. Kao tačka svetlosti kojom mrak saznaje svoj prostor. Ta tačka se neprekidno kreće, osvetljavajući uvek novo područje, koje je viđenje. Misli su povezane asocijacijama (temama) jedne za drugu i otuda njihov kontinuitet. Misao može da ukaže na objekat ili situaciju, ali razum, kao čitav organizam, je taj koji prepoznaje. A prepoznavanje je na bazi postojećeg materijala, koji je arhiviran u sećanjima odnosno iskustvima. Kao da u razumu postoji jedno veliko skladište u kome se nalaze svi doživljaji, sva viđenja i sve naučeno. Misao je ta koja doslovce donosi odgovarajući parametar za poređenje, da bi prepoznavanje uopšte bilo moguće. Mehanizam prepoznavanja bilo čega, stoga, mora biti baziran na prethodnom iskustvu, jer taj mehanizam deluje po principu "isto kao", odnosno "slično kao".
Misao se uvek javlja kao neizgovorena reč, najčešće kao neizgovorena rečenica. Čovek čitav dan brblja u svojoj svesti, neprekidno razgovara sam sa sobom. To su misli. Razmišljanje o nečemu je dijalog sa sobom na datu temu. Čak i opušteni razum, koji nije aktivan u govorenju o nečemu, recimo dok opušteno putujemo i posmatramo okolinu, neprekidno pravi komentare tipa: "kako je lepa ova priroda" ili "čudno neko drvo" ili "planina". Misao neprekidno definiše svoju okolinu izgovarajući (nečujno naravno) imena svega što nas okružuje. I to je osnovni razlog zašto čovek ne može da doživi lepotu života. Misao neprekidno definiše i govori i ometa čist kontakt sa okruženjem. Čista lepota jednog novorođenog lista maslačka može se videti samo razumom koji je za trenutak prestao da govori. Već sledeća rečenica: "Istu ovakvu radost osećam kada raste nov list neke od mojih kućnih biljaka" prekinula je čist doživljaj novog lista i počeo je uobičajeni unutrasnji dijalog.
Ono što prepoznaje bilo šta, stoga, nije misao već svest. Razum je svesno polje svesti, nasuprot celokupnoj svesti u kojoj postoje i tamni delovi, oni koje misao nije osvetlila dodirom, odnosno sećanjem (koje je ponovo formulisano kao misao i slika). Razum je osvetljeno polje svesti, a misao je ta koja osvetljava.
Prema tome, u snu postoji svest o dešavanju, date situacije i osobe se prepoznaju na specifičan način, jer ovde mehanizam "isto kao" ne deluje. Zato mogu da sanjam tebe, a da imaš neki sasvim drugi lik. Ipak znam da sam sanjala tebe, jer prepoznala sam tvoju energiju. Međutim, nema misli koja bi rekla: "Ovo jeste Slobodan iako nije." Što sa aspekta dnevne svesti nije logično. Tek ujutru, kada se misao vraća na područje svesti gde je arhivirano sećanje na san, mogu rečima da oblikujem svoj san, tako što ću ga jednostavno prepričati prvo sebi, trudeći se da se setim (osvetlim) što više detalja. A onda ću ga glasno ispričati još nekom, da bi se doživljaj obogatio energijom i time dobio na težini u svesti, odnosno da bi bio zapamćen. Jer sva sećanja se mere po težini, odnosno količini energije koja je sadržana u njima, a prepričavanje bilo kog događaja je dolivanje nove energije, u vidu emocija, u sećanje, koje se na taj način osvežava. Važnost događaja je takođe ono što "odmerava" količinu energije koja će biti sadržana u sećanju.
San je realnost, ali u nekoj drugoj dimenziji postojanja i to je ono što mene zapravo zbunjuje u samoj prirodi snova. Realnost sna i realnost jave su identične, a mogu se zapaziti samo na onom suptilnom prelazu buđenja. Ja imam tu privilegiju da se sporo budim, ponekad mi treba par sati da se moja svest potpuno izbistri, tako da ta usporenost daje blagodet posmatranja tog međuprostora između sna i jave.
Evo jednog primera "realnosti" sna. Sanjam da je neka buba na mom kažiprstu. Ja reagujem sa instiktivnim gađenjem i užasnuto pokušavam da otresem bubu sa prsta.
Međutim i kod nje je proradio instinkt i ona se grčevito drži nožicama za moj prst.
U tom trenutku se budim i panično gledam u svoj kažiprst. Na njemu naravno nema ničega. Osim osećaja zarivenih nožica u moje meso. Osećaja koji je lagano nestajao kako je moja svest postajala bistrija.
Ili :
Rvem se sa drugaricom, igra koja počinje da prerasta u tuču. Ne znam zašto, ali osećam opasnost i pokušavam da je nadvladam. Ona počinje da me golica ispod rebara, ne bi li se na taj način odbranila. Budim se. I još uvek osećam golicanje na mestu iz sna.
Inače, u snu jesam govorila, ali nikada nisam razmišljala niti planirala. Dešavalo se da sanjam kako sam se probudila i da je to realnost, pa se ponovo budim i shvatam da je ono prethodno (i san i buđenje) bilo san. To mi se samo jednom dogodilo.
U snu se svako iskustvo doživljava neposredno. Zato ja mogu da se uplašim "pernate zmije" raznih boja, koja je - pri dnevnoj svesti - ipak najvise podsećala na papirnog zmaja. Ali u snu je opasnost bila realna, jer nije bilo misli koja bi poređenjima "isto kao" definisala "čudovište".
No comments:
Post a Comment