Vreme je sada, mesto je ovde

Razmišljam o ljudskoj svesti, posmatram je, imajući kao jedini parametar samo svoju sopstvenu, krajnje netipičnu a ipak tako ljudsku, svest.

Jedino što čovek sa sigurnošću može reći, što sa apsolutnim uverenjem može potvrditi je: "Ja jesam". Osećaj samog postojanja sadržan je prvenstveno u doživljaju sopstvene svesti, kao nosioca i merača stvarnosti. Ja jesam i ja sam tu, a ovo oko mene je svet i život koji se dešava. JA doživljavam svet oko sebe i JA se osećam živo.

Iz tog jednog centra, zvanog ja, počinje sve i u tom centru se sve i završava. Vreme, tako iluzorna a tako realna činjenica naše svesti, svoju otelotvorenost dobija samo zahvaljujući svesti, koja oseća protok. A vreme kao realna kategorija ne postoji, ukoliko ga posmatramo izdvojeno od posmatrača, odnosno svesti koja procenjuje njegovu realnost, kao što procenjuje realnost svega drugog, uostalom. Svest, kroz fokusiranu tačku razuma iskazanu kroz osećaj Ja, osećaj sopstvenosti, posmatra svet kao prostor koji je okružuje, a vreme predstavlja mernu jedinicu tog istog prostora, kasnije usitnjenu kroz druge, raznolike, merne jedinice. Svest opaža prostor, a vreme je merna jedinica za prostor. Svaki pogled u prošlost neminovno nosi i sliku prostora u kojoj se ta prošlost realno odigravala. Nemoguće je sećanje bez slike mesta koje je bilo "oslonac" za neko dogadjanje, pa čak i ako je sećanje vezano za san, kao nematerijalni dogadjaj, čak i tada je doživljaj svesti vezan za prostornu odrednicu. Ono što san čini irealnom kategorijom je apsolutna promenljivost prostora, združena sa apsolutno svim mogućnostima, u smislu ujedinjenih suprotnosti. Ono što je dnevnoj svesti, koja razmišlja isključivo u parovima suprotnosti, nemoguće - da nešto istovremeno i jeste i nije - u snenoj svesti je potpuno moguće, potpuno stvarno: "To si ti, iako to nisi ti". Jedino što je potpuno zajedničko i dnevnoj i snenoj svesti je prostor. San se uvek dešava u nekom prostoru, koji je ispunjen nekim oblicima, pa čak i ako je taj prostor potpuno nepoznate prirode, mada se najčešće sanjaju, poznati i nepoznati, materijalni, ovozemaljski predeli.

Materija je praiskonski vezana za svest i u ovom obliku ispoljavanja, kroz svest čoveka, apsolutno je neodvojiva od svesti. Svest se uvek bazira na poznatom, koje joj služi kao parametar za odredjivanje novog i trenutno nepoznatog. U predelima sna prepoznavanje doživljaja je moguće samo ako se on nalazi u bliskim okvirima materijalno oivičenog prostora, mada je ovde vreme kao kategorija prostora, potpuno isključeno.

Osnovne kategorije vremena, mereno parametrima svesti, su prošlost i budućnost, sa jednom veoma tankom crtom koja ih odvaja, a koju pokušavamo da doživimo kao trenutak sadašnjosti. Svaki pokušaj življenja u "sada" je neprekinuti hod baš po toj tankog liniji, mentalna ekvilibristika ostajanja u tom nepostojećem trenutku, gde se "juče" i "sutra" potpuno gube kao kategorije svesti, a sopstveno postojanje se oseća kao sveprisutna, oduvek postojeća kategorija.

Doživljaj vremena neminovno donosi osećaj realnosti života, onakvog kakvim ga poznajemo. Pogled u "sutra" uperen iz ugla "juče" neminovno je obeležen nadom i očekivanjem da će sledeći nadolazeći trenutak, ili neki u daljoj budućnosti, biti mnogo bolji nego ovaj u kome se svest trenutno nalazi. Naravno, to "trenutno" je sasvim iluzorno, jer bazirano je na iskustvu doživljenog "juče", jer da je svest zaista svesna trenutka u kome se nalazi, trenutka "sada", tada bi i to "sutra" bilo ovo isto "sada", samo u nekom drugom okruženju ili prostoru. Stoga, osećaj realnosti života, obeležen nadom, može doneti osećaj optimizma ili pesimizma, što ponovo predstavlja stav, odnosno ugao posmatranja "sutra" sa polaznom tačkom iz "juče", odnosno baziran je na sopstvenom iskustvu.

Emocije su takodje produkt vremensko-prostornog doživljavanja stvarnosti. Iskustveni materijal emocija uvek je baziran na već doživljenom, odnosno na prošlom, tako da budućnost, posmatrana kroz prizmu očekivanja, uvek svoj oslonac ima u već doživljenim emocijama. Strah od budućnosti, kao tipičan primer svakodnevne svesti svakodnevnog čoveka, svoje korene neminovno vuče iz sećanja na sličnu situaciju, koja se odigrala u nekoj prošlosti. Optimizam ima isti koren, samo je ugao gledanja malo drugačiji, pa se umesto loših očekuju dobra dešavanja. Potraga za srećom predstavlja pokušaj da se buduća dešavanja trasiraju novim uglom posmatranja starog iskustvenog materijala, dok potraga za duševnim smirenjem predstavlja neku vrstu odustajanja od napora kreiranja mogućeg življenja.

Jedino moguće rešenje za izlazak i začaranog vremensko prostornog kruga je spoznaja sadašnjosti u samom korenu dešavanja, u trenutku sada. A kako je doživljaj vremena neminovno povezan sa doživljajem prostora, "sada" se može nalaziti samo "ovde", jer "tamo" već predstavlja iskakanje sa te svilene niti trenutka i ponovni prelazak u kategoriju juče-sutra, što sa sobom nosi sva ona opšte poznata, svakodnevno uobičajena stanja ljudske svesti, opterećena svakodnevnicom, iz koje želi da pobegne u neko "bolje sutra".

Živeti u "sada" je kao hodati po oštrici žileta, ali samo u tom trenutku možemo biti beskrajno budni i beskrajno svesni samo tog jednog i jedinog mesta na kome život izvire: "ovde".