Šta je uspeh u životu i šta je to što svakog čoveka goni na postizanje nekog uspeha? Mnogi misle da je novac cilj, međutim novac je samo posledica uspeha.
Potreba za uspesima, kojima će se najčešće drugi diviti, rađa se kao kompenzacija, nadomeštanje osećaja ličnog neuspeha. Uglavnom su kompleksi iz detinjstva osnovni pokretački motiv koji, jednog do juče prosečnog, čoveka nagone da krene putem osvajanja uspeha.
Čovek ima potrebu za osvajanjem novih, neistraženih predela. Neki istražuju prirodu, neki traže nove zemlje, a neki istražuju sopstvenu svest. Ono zajedničko svima je da su avanturisti, skakači u nepoznato. A uspeh je zapravo onaj osećaj moći koji se javlja spoznajom da je nepoznato postalo poznato, ulivanje sopstvene energije na polje koje do tada nije bilo istraženo. Kao kad alpinisti pobodu zastavu na novo osvojeni planinski vrh, a srce se puni miljem, dok pogled sa visine pokazuje mnogo šire predele, nego što su oni mogli biti viđeni ranije. Uspeh je proširenje polja svesti.
Zasto se ljudi dive tuđim uspesima? Zato što ti pioniri pokazuju da je moguće i ono što je do juče bilo nemoguće.
Volja za uspehom potiče iz volje za životom. Istraživanje novih predela, bilo kojih, i njihovo osvajanje na neki način znači obeležavanje nove teritorije i njeno proglašavanje svojom. Ovo nas vraća na čovekove predevolutivne tokove svesti. Svako posedovanje predstavlja posedovanje neke teritorije koja znači opstanak, odnosno život. Čak i čovekova posesivnost u odnosu na voljenu osobu svoje korene ima na ovom stepenu svesti. Zato se prosečan čovek tako teško oslobađa ljubomore, čak i kada je svestan koliko ga sopstvena posesivnost uništava.
Uzmimo primer osvajanja novog znanja, koje nas uvek ispunjava zadovoljstvom, ako smo to znanje želeli da osvojimo. Nagomilavanje znanja radi znanja, a to ljudi često rade, dovodi do nagomilavanja sujete. Čovek definisan titulom znanja, doktor nauka na primer, neverovatno je sujetan na svoje znanje i time ono postaje njegov balast, umesto da ga oplemeni. Čovek od znanja, koji je ponosan na svoje znanje, odnosi se posesivno prema njemu, zadržava mu protok i time ga čini okoštalim, mrtvim znanjem. Ono ga zauzvrat kažnjava okoštavanjem njegove sopstvene svesti, odnosno slike sveta koji ga okružuje, tako da mu predstavlja kamen oko vrata, koji mu ne dozvoljava da prikupi još nekog drugog saznanja koja bi mu proširila vidike.
Da li Duša teži za uspehom ili je uspeh samo projekcija čovekove svesti u pokušaju da nadomesti nedostatak osećaja sopstvene Duše? Duša traži nova iskustva da bi se oplemenila, obogatila, da bi iskusila svet oko sebe. Duša čovekova, Duša koja se odvojila od nagona preživljavanja. Ona zna da joj je telo neophodno kao elementarni nosilac i zato teži da zadrži sopstveno telo i zato se trudi da mu ugodi. Ali Duša koja se osvešćuje tragajući za sopstvenim postojanjem, da li takva Duša teži za ovozemaljskim uspesima? Ili su oni ipak samo pokušaj nadomeštanja nedostajućeg? Kao kad se bolesnom detetu nude igračke da bi prestalo da plače?
No comments:
Post a Comment