On me je poljubio.
Videli smo toliko mnogo poljubaca u životu, počevši od mladosti koja se ljubi po parkovima i mračnim ulicama, pa do slavnih filmskih poljubaca. I uvek bi poljupci u nama izazivali reakciju, počevši od setnog osmeha sopstvenih uspomena, pa do otvorenog gnušanja uvelog života. Dogadjalo mi se, mada zaista retko, da me od nečijeg poljupca obuzme nesvestica. Ali, to je poljubac kao varnica, bljesak prejake želje. I taj poljubac jeste izuzetan, kako kažu to je "poljubac od kojeg polazi žica na čarapi". Ovaj poljubac, lagan kao dodir letnje večeri, ovaj poljubac je bio pitanje: Ko si ti? I neke su reči tekle tik pored usana, neki su glasovi romorili nebitne važne stvari, neka se struja razlivala oko nas.
Pomalo je nepristojno za šiparicu od tridesetšest godina da se ljubi na sopstvenoj terasi sa dečakom od četrdesetčetiri godine na očigled svih ili na mogućnost javnog skandala. Ali, dogodilo se da je stvarnost prestala da funkcioniše u dotadašnjem obliku i da su sve važne stvari postale suvišne. Dodir usana je izbrisao formu pitanja i "ko si ti" je nestalo, ostao je samo znak pitanja. Ostalo je pitanje Neizrecivog da lebdi, kao i skra novog stvaranja.*
Ezoterija poznaje pojam Astralne projekcije, kada se Astralno telo odvaja od fizičkog tela. Ali, pojam dvostruke projekcije u budnom stanju niko nije pominjao. Pitam se je li to iko doživeo, i ako jeste, nije li ovaj božanstveni doživljaj uokvirio predjašnjim iskustvima i uverenjima? Ovo čak nije ni dovostruka projekcija, ovo je razdvajanje na sastavne delove, ovo je Spiritualna projekcija.
Znam da želiš da pišeš, a istovremeno ne želiš, jer opisivanjem Neizrecivog ono gubi sopstvenu suštinu. Ipak, ovaj doživljaj vredi zabeležiti, mada ga samo poezija može dočarati, a mogu ga prepoznati jedino oni koji su ga naslutili doživljajem, jer takav osećaj ne može da se razume. Može samo da se doživi.
Čaroliju poljupca doživela si na iskonskom nivou, zato ti se čini tako posebnim. Osnovna suština poljupca upravo je u prepoznavanju duše one druge osobe, jer duh i dah imaju isti etimološki koren i samim tim upućuju na istovetnost. Dah, kao i duh, označava život, ali istovremeno čini onu najfiniju supstancu svesti kojom dva ljudska bića mogu da komuniciraju. Vibracijom daha dobijaju se reči, a one su postale osnov komunikacije medju ljudima, mada se komunikacija nikada ne odvija samo na ravni govora.
Banalno gledano, poljubac predstavlja mešanje dva daha ili blisku razmenu lične energije. Nivoi poljupca znatno se razlikuju medju sobom, čovek je i poljubac sveo na konvencionalnu ravan, ali ipak nikada mu nije mogla biti oduzeta snaga koju poseduje.
U svakom slučaju poljubac je znak naklonosti ili prijateljskog stava prema drugoj osobi sa kojom se razmenjuje - u slučaju konvencionalnih odnosa.
Već sam mnogo puta ponovio da je čista ljubav, neuprljana razumom, delovanje Centrifugalne sile, koja u modifikovanom vidu daje i gravitaciju. Poljubac je upravo približavanje i spajanje usana dve osobe koje osećaju privlačnost jedna prema drugoj. Obzirom da je to prvi zaista blizak kontakt izmedju muškarca i žene, sasvim je logično da predstavlja pitanje "ko si ti".
U čistim ljubavnim odnosima muškarac i žena se prepoznaju pogledom, prepoznaju “da je ona druga osoba nešto sasvim različito od drugih ljudi” i oseti se privlačnost. Oči su takodje veoma snažan izvor energije preko kojega ljudi komuniciraju. Zbog toga nije slučajno pokrivanje ženinih očiju u islamskim zemljama, jer prvo prepoznavanje izmedju muškarca i žene dešava se upravo ukrštanjem pogleda. Zaljubljenima, kojima konvencije ne dozvoljavaju dalji kontakt, dovoljno je samo da se pogledaju na nekom javnom skupu i taj pogled dovoljan je da uspostavi nemu komunikaciju, koja sa svoje strane daje osećaj tihog zadovoljstva i želju za spajanjem.
Muškarac i žena, koji osete unutrašnju želju za spajanjem, prvenstveno se prepoznaju pogledom, ali poljubac je prvi konkretan kontakt. Ustima se direktno prima energija druge osobe i istovremeno prenosi svoja sopstvena. Oči se zatvaraju, jer kontakt pogledom je energetski daleko slabiji nego kontakt usnama. Osim toga, oči su izvežbane da neprekidno primaju vizuelne utiske okoline, a u slučaju poljupca ovakvi utisci su nepotrebni. Znači, prestaje dotok spoljnih informacija i čitava svest fokusira se samo na doživljaj razmene osećaja (energije) kroz čulni utisak dodira.
U spontanom delovanju Centrifugalna sila, posle prvog privlačenja i spajanja usana, daje jaču potrebu za spajanjem, delimična neravnoteža u korist Centrifugalne sile aktivira Centripetalnu silu, koja sa svoje strane aktivira latentno prisutnu seksualnu energiju. Ova preplavljuje svest, odstranjujući privremeno razum i svojom prevagom ponovo aktivira Centrifugalnu silu, koja radja želju za fizičkim spajanjem. Tako se spajanje usana nastavlja spajanjem tela.
Poljubac deluje na iskonskom nivou samo onda kada su i muškarac i žena potpuno otvoreni i predani jedno drugom. Sve ostalo je igra razuma. Ljudi su naučili da poljubac predstavlja prvi susret polnosti, pa su tako na veoma nisku ravan sveli i ovaj sveti kontakt. U današnje doba izvitoperenih vrednosti poljubac je najviše degradiran. Poljubac je postao produženo rukovanje, pri čemu oba učesnika samo formalno prislanjaju obraz uz obraz, dok stezanjem u oblasti pleksusa pokušavaju da zaustave bilo kakvu razmenu energije, odnosno emocija.
Blic-ljubavni susreti izmedju muškarca i žene, koje razum vodi u seksualni čin, može biti započet poljupcem, ali takav kontakt daje samo delimično otvaranje, odnosno (ne)svesno aktiviranje mehanizma delovanje Centripetalne sile, radi budjenja seksualne energije, a zbog ostvarenja trenutnog ličnog zadovoljstva. Ova onanija udvoje uvek daje osećaj praznine, jer stvoren je prostor u okviru Astralnog tela koji je trebalo popuniti energijom partnera. Pošto prave razmene energije nije ni bilo, logičan je osećaj praznine.
Strastveni poljubac "od kojeg polazi žica na čarapi" javlja se samo kod dužeg perioda neostvarene privlačnosti ili ako posle duže apstinencije naidješ na muškarca koji te trenutno privuče svojom Ličnom notom. Bljesak varnice, koji pominješ, je nagli priliv seksualne energije u svest, gde razum apsolutno gubi funkciju a probudjena akumulirana energija stremi ka višim predelima svesti, budeći iskonske osećaje, što se doživljava kao nesvestica. Jedino istrenirani razum, tačnije razum koji je postao toliko elastičan da može da se snadje i u drugim nivoima svesti, uspeva da registruje promene na drugim planovima. Običan čovek ovaj doživljaj naziva ekstaza, ali apsolutno ne ume da ispriča šta je zapravo doživeo, jer osećaji koji su ga preplavili ne doživljavaju se na uobičajenom planu svesti, te samim tim nemaju ni ime. Ali, zar je to prvi put da čovek nema adekvatan naziv za "stanovnike" svog unutrašnjeg sveta? Srećom, vreme je pred vama. Svest čoveka je prilično evoluirala, ali nastavak evolucije svesti je tek pred vama. Jednoga dana postojaće ime svemu ispoljenom, a konačno ime biće Ime stvaranja.
---------------------
* Postoji mnogo teorija o nastanku sveta, svaka religija ili filozofija ima svoje objašnjenje i sva su manje - više slična. Teorija indijskog gnostika i sufija Meher Babe, koga njegovi sledbenici smatraju avatarom (otelotvorenim Bogom), govori o tome da je prvobitni početak ispoljenja Neispoljenog započeo upravo pitanjem "Ko sam ja?" ili "To sam ja", čime je prvobitna svest spoznala samu sebe. Isto govori i taoizam kada kaže: "Iz jednog je nastalo dva, iz dva tri, a iz tri ceo svet".
No comments:
Post a Comment