Sado mazohističke veze

Probudio me je rani jutarnji poziv i poznati glas:

- Jesi li ustala?

- Nisam, loše se osećam, noćas mi nije bilo dobro.

- Tek ćeš se loše osećati, zbog jučerašnjeg ponašanja.

Prekinuo je vezu.

Preplavio me je talas straha. Nekako sam uspela da se spremim za posao, dok je strah postepeno jenjavao. Koncentracija u toku dana bila je solidna, ali strah je stajao kao hobotnica na dnu pleksusa. Osećala sam pipke straha kako se šire po telu i skupljaju nazad, da bi ponovo krenuli svoj mimohod na drugu stranu.

Bojim ga se, a ipak sam sa njim. Kao da ne mogu bez njega.

Možeš ti bez njega, bez obzira na to što je on interesantna ličnost. Postoje i drugi muškarci koji su interesantni na neki drugi način i ti to veoma dobro znaš, ali ne želiš sebi da priznaš. Medjutim, ono što te zaista vezuje za njega je strah, ali ne strah od batina koje bi eventualno dobila ako pokušaš da odeš, već strah kao afrodizijak.

Osećanje potmulog straha, koje je asocijacijom direktno povezano sa ljubavnikom, veoma podeseća na stanje latentnog erotskog uzbudjenja, koje se javlja na početku strasti. U oba slučaja telo je prepuno energije, čije se fine vibracije osećaju po celom telu a izviru iz pleksusa. Razlika je samo u definisanju osećaja od strane razuma. U slučaju sećanja na prethodnu strastvenu noć, razum taj osećaj definiše kao: prijatno – ponoviti – zadržati. U slučaju sećanja na pretnju koja je opasnost, razum taj isti osećaj definiše kao: neprijatno – opasno – ukloniti. Problem je, ako se tako može reći, samo u nemogućnosti razuma da jasno diferencira osećaje koji stižu iz Primarne ličnosti, jer razum predstavlja spoljašnji okvir Sekundarne ličnosti, odnosno on je ona granica izmedju Primarnog i Sekundarnog.

U “Igri svesti” detaljno smo razradili strah kao temu, sa jedinstvenim zaključkom da u korenu svakog straha leži strah od smrti. Postoji veoma mali broj direktnih iskustava koja se primaju mimo razuma. To je iskustvo ljubavi, što smo već objasnili ali to je i smrt kao jedinstveno iskustvo, jer razum nema prethodno iskustvo kao parametar za poredjenje. Strast takodje predstavlja direktno iskustvo, medjutim taj osećaj moguće je doživeti više puta u životu, pa razum ima parametre za poredjenje i moguće je falsifikovanje osećaja sa (nesvesnom) namerom da se osećaj strasti ili potisne ili intenzivira.

U sva tri nabrojana slučaja iskustvo se direktno prima Primarnom ličnošću.

Dobro, ovo je manje – više jasno. Ali, nije mi jasno kakve veze ima strah sa afrodizijakom?

U osećaju strasti Sekundarna ličnost je potisnuta, Primarna ličnost se otvara i u svest se uliva nova količina energije koja napaja telo, omogućavajući i inicirajući njegovo kretanje. Kosmička energija tranformiše se u kinetičku energiju. Deo energije napaja svest omogućavajući njeno širenje, odnosno rasprostiranje. Posle dužeg boravka u stanju ekstaze, prošireno polje svesti počinje da prima više energije, nego što to čini telo, pa se dogadja podvojenost: istovremeno se javi osećaj nemoći, fizičke iscrpljenosti i osećaj mahnite želje da se ekstaza produži. U ovom osećaju najčešće pobedi telo svojom nemogućnošću da se dalje kreće.

U slučaju veoma jakog paničnog straha, takodje ne učestvuje Sekundarna ličnost. Razum je isuviše spor da bi dao odredjene komande kojima bi se opasnost izbegla. Telo tada instiktivno reaguje pokretom na beg. U svest se takodje uliva nova količina energije, aktivirajući čula kao organe Čiste svesti, koja pokreću telo na trčanje sa samo jednom mišlju: pobeći što dalje od opasnosti. Ukoliko bi se razum uključio u datu situaciju, on bi razmatrao sve moguće aspekte date opasnosti, procenjujući istovremeno to koliko je situacija zaista opasna i šta se još može uraditi osim trčanja. Za to je potrebno vreme, a u slučaju realne opasnosti gubljenje vremena, znači gubljenje života. Stoga Primarna ličnost direktno prima iskustvo straha.

Znači, zajednička crta i strahu i strasti je direktno otvaranje Primarne ličnosti, kroz koju se nove količine energije ulivaju u svest. Obzirom da u Primarnoj ličnosti razum ne učestvuje kao analitičar, logično je slivanje osećaja u identično iskustvo, pa tako u pozadini straha od ljubavnika leži i osećaj strasti prema njemu, odnosno potreba za spajanjem sa njim.

Strah je odlivanje energije, u strasti se isto tako lična energija šalje (odliva) prema ljubavniku, što je takodje zajednička karakteristika. Stoga ništa nije čudno što strah u ovom slučaju predstavlja afrodizijak, zbog koga si vezana za Njega.

Ovo mi donekle objašnjava zašto tolerišem i uvrede, koje me dovode do belog usijanja od besa.

Kroz bes se energija takodje odliva, jer šalje se u jakom snopu, ponovo ka ljubavniku. Obzirom da je ta energija jačine recimo laserskog zraka, teško ga možeš ostaviti ravnodušnim, odnosno zatvorenim prema tako jakom energetskom udaru. Kako i on oseti jak bes usmeren prema tebi, nastupi spajanje ličnih energija, koje rezultuje osećajem strasti. Uz takvo čišćenje energetskih kanala ekspolozija strasti je logična posledica.

Ukoliko bi on mogao da ostane ravnodušan prema tvom besu stvarajući blokadu, ti bi pobesnela još više, jer tvoja energija bi se odbila o barikadu njegove svesti i vratila nazad kao bumerang.

Tu taktiku ledenog ignorisanja češće primenjujem ja, moram da priznam. Znam da ga tako mučim i uživam, na neki perverzan način, u tome.

Svako primanje energije prija, a načini za njeno dobijanje su različiti. Kada ga ignorišeš, ili on tebe svejedno, oboje se osećate mučno, bez obzira na to ko je prvi započeo. Osećaj nelagodnosti dolazi zbog nedostatka energije partnera. U toj igri nerava uvek će neko popustiti, odnosno započeće sa emitovanjem svoje energije pokušavajući kontakt. Perverzno uživanje je na strani onog drugog, koji je ostao »čvrst«, jer ovo je nov način za dobijanje energije. Slabija strana će pokušati da na sve načine odobrovolji onog drugog, emitujući svoju energiju u raznim varijacijama. Ova igra Progonitelja i Žrtve može takodje da bude afrodizijak, jer zasićenjem uobičajene količine energije u svesti primaoca, stvara se pojačani naboj koji dovodi do potrebe za spajanjem i nivelisanjem energetskoih nivoa. To olakša svest i jedne i druge strane, a onda igra počinje iz početka.

Već sam pomislila da sam u bolesnoj vezi.

Veza jeste bolesna na neki način, jer bolest je energetska neravnoteža i o tome smo u »Igri svesti« govorili. Vi namerno stvarate energetsku neravnotežu, da bi ste spajanjem uspostavili balans. Medjutim, niste jedini koji to rade, ogroman broj parova nesvesno radi isto to ne znajući zašto i dalje ostaju zajedno. Odgovor je: pronašli su afrodizijak.

Medjutim, za pravo spajanje afrodizijak nije potreban, potrebno je odstraniti blokade sopstvene Sekundarne ličnosti čime se aktivira Primarni plan. Tako uspostavljena veza je čista i nema potrebe za bilo kakvim manipulacijama radi dobijanja energije.

Predjimo na otvorene sado-mazohističke veze, gde se par fizički povredjuje.

Osećaj bola je prvenstveno čulni doživljaj, a čula su organi Čiste svesti, preko kojih se iskustva direktno, bez posredstva razuma, prenose Primarnoj ličnosti. Razum kao analitičar na scenu stupa nešto kasnije, locirajući bol i objašnjavajući njegov mogući uzrok. Znači, bol je direktno primanje iskustva u Primarnu ličnost. Duboka ekstaza takodje je direktno iskustvo, gde je razum prilično odstranjen, a Sekundarna ličnost naravno i ne postoji. Stoga je bol jedno od mogućih načina da se direktno dopre do Primarne ličnosti i udje u stanje ekstaze.

Ovakvo iskustvo retko se traži u standardnim ljubavnim vezama, jer potrebu za bolom ima veoma jaka Sekundarna ličnost kojoj je ovo jedini način da dopre do Primarnog. Zato se takve situacije standardno povezuju sa prostitucijom i klijentelom koja traži takvu vrstu usluga. U standardnoj vezi, ponavljam, takvih situacija nema, jer bez obzira na čvrstinu Sekundarne ličnosti, ipak postoje neki procepi kroz koje se Primarno pojavilo, da bi uopšte omogućilo vezu.

Mazohist ima potrebu za bolom, da bi slomio svoju Sekundarnu ličnost. A šta je sa sadistom?

Sadizam i mazohizam su dve različite strane iste medalje. Sadista takodje uživa i u sopstvenom bolu i tada se pretvara u mazohistu, a onda uzvraća udarac ponovo se pretvarajući u sadistu. Nema čistog tipa, jer čisti tip i ne postoji. Jedino može da bude naglašenija jedna strana medalje, jer se druga u strahu drži duboko potisnutom.

Sado-mazohizam svakako predstavlja devijaciju, odnosno krajnju granicu do koje stiže Sekundarna ličnost kada je seks u pitanju. Nekim ljudima je vaspitanjem tako čvrsto ukorenjen stav da je seks grešan, da samo jak fizički bol može privremeno da odstrani ovaj stav da bi do seksa uopšte došlo, a osećaj krivice što se to ipak čini bude privremeno odstranjen. Takodje, osećaj krivice biva umanjen, jer razum bol definiše kao kaznu zbog onoga što se čini.