Opusstelarum: Saloma

Igru sedam velova znam
do tančina
do poslednje niti.

Ali ja nisam Saloma.

I

Ispruži ruku i dotakni
to telo što pogledu se nudi
lelujajući pozivom u raj,
zastrt trepavicom
i jamicom u uglu usana.

Probudi duh Ratnika
koji duboko u tebi
san sniva o buđenju.
Savladaj Heruvima
što plamenim mačem se vija
kako je zapisano od Postanja.

Uvešću te u predele
rastvorenih čula,
opojnog zvuka,
miomirisa,
rasenjene granice jave
koja ogleda se
u svilenom odsjaju puti.

Skini moj prvi veo,
ali, ja nisam Saloma.

II

Usudi se da prodreš
u dubinu moga Bića
snagom Gospodara
koji prljavim čizmama
ulazi u Hram.
Naredi mi da se pokorim
kako je zapisano
od Postanja.
Stavićeš ulare vetru
potkovaćeš slapove vode.
I dok ti se izmičem
kao jegulja iz ruku
naslutićeš samo odraz
igre istine i laži
nevine obmane,
promišljenog besa,
nehajne tuge.

Na pustari čuđenja
dok stojiš
grejaće te pahulje snega,
hladiće te vatra
što uz kičmu ti se penje
i hvataćeš pramenje magle
svlačeći i drugi veo.

Ali, ja nisam Saloma

III

Načulji uši da čuješ
žubor smeha što cakli
po zidovima kao inje
iskreći pod tvojim dahom.

Zagledaj se u zvončiće
mojih staklenih reči
što kulu od kristala grade.
Iza njih pronađi
grlo marljive tkalje,
što rečima tvori i krasi
smisao tvog postojanja.

Uroni u moju priču
kao u planinski potok,
uroni u slapove
i brzake,
u stihiju,
u podivljalu reku.

Odgonetni smisao
trenutka
dok pada i treći veo.

Ali ja nisam Saloma.

IV

I sada kada znaš
kada misliš da razumeš,
da sam ti poznata
i tvoja,
udahni duboko i zaroni
u moje misli
razvejane livadom
kao roj pčela
radilica i matica.

Otvori košnicu uma
pravilnim rasporedom,
jasnom strukturom
čiste logike.
Doleteće pravo u nju
noseći darove Sunca.

Prikupi ih, saberi ih
pašće i četvrti veo.

Ali ja nisam Saloma.

V

Unesi se u moje oči
duboko do samog dna
Ljubavniče.
Odgonetni boju
i šaru sunčevog zraka
dok ljubav se izliva
kroz pogled vrapca
topeći se
među prstima.

I kada oko
pretvori se u orla,
uzletećemo do visina
zagrljeni pogledima
kao glasonoše bogova
noseći ljudima svetlost
dok rastvaramo i peti veo.

Ali, ja nisam Saloma.

VI

Otkrivam ti
snove svoje, rasplinute,
nestvarne a jasne,
čudno postojeće,
jer stigavši do petog
ostali velovi
skidaju se sami.

Ispruži mi ruku
da te vodim
Obećanom zemljom.
Počini u hladu Drveta života
zagledan u svetlosne boje.
Hraniću te voćem,
ovde više nema zmija.
Usni u mom okrilju,
bezbedan u povratku,
gde dovela te čežnja,
od Postanja.
Pokriva nas šesti veo.
I ne boj se,
ja nisam Saloma.

VII

A na kraju puta,
zašuškana,
na dnu mraka
naša Duša.
Zagledaj se u nju
kao u površ mirne vode
i tražeći sopstveni odraz
ugledaćeš mene
u tebe pretvorenu
i sebe
velovima zamagljenog.
Uhvati se za moj glas,
pusti ga da te vodi
i ne osvrći se.
Okamenićeš se.
Spaljeni su Sodom i Gomor.
Leluja sedmi veo,
ali ja nisam Saloma.

VIII

I posle svega
stajaću blistavo gola
Iskonska žena
i tvoja mi glava
na dar
neće značiti ništa.
Jer skidaću jedan po jedan
velove tvoje.
Veo Ratnika
i veo Gospodara
i veo Supruga
i veo Mislioca
i veo LJubavnika
i veo Deteta
otkrivajući samo Čoveka.

Jedna je bila Saloma.