U vrtlogu nesnalaženja osluškujem svaki damar tražeći izlaz iz ovog začaranog kruga.
Ne znam jesam li spremna ili ne da se rastočim u ništavilu ujedinjenih suprotnosti, dok u medjuvremenu zamirem kao otpor svemu postojećem.
Zatvorila sam se u kulu od porcelana i dok spolja sve cakli iznutra je mrak. Da bi svetlost prodrla neko mora biti razbijen.
Smem li da se usudim?
.
VEĆ VIĐENO
ReplyDeleteZagrljaj.
Na košmarnom putu srećemo
saputnike,
ponekad ih zavolimo.
Osetimo da nam je sve poznato.
Vidimo buduće doživljaje,
čujemo poznati zvuk reči
u redosledu poznatog.
Utisci pored nas
otvore se na časak.
Sledeći korak,
Lice koje nam dolazi
u susret odnekud poznajemo.
Otsutnost već viđenog vreba,
proročki obdareno proviđenje.
Učini se odnekud već viđeno.
Ponekad sretnemo nekog i zavolimo
Reči ljubavi,
da li su iluzija
ili stvarnost?
I ako se taj tren blaženstva
iživi sada,
vredan je svega
ako se svest raduje
u njoj kao istini...
Ono što od nas stvorimo
to nam je i okruženje
u sva vremena.
Zato
i kada ljubiš,
ljubi do kraja...
Iz moje knjige Obzorje Lahora...o ljubavi...
Pozdrav od Bojana71...
Prelepo...
ReplyDelete"Ispovest" koju si komentarisao je jedna od retkih objavljenih, a komentari su uglavnom bili da preterujem, da to nije baš tako... i pokazuje koliko ljudi nisu spremni da se suoče sa istinom. Čak ni kada im je bukvalno ispred nosa.
ReplyDelete