Ogled o poeziji

Poezija se može objasniti samo poetski, jer ona predstavlja ključ za dušu. Poezija se ne može razumeti logikom već jednim tananin i suptilnim delom svesti, mestom gde se emocije pretvaraju u reč. Za pesnike i ljubitelje poezije kaže se da su osetljive duše. U stvari, oni koji nemaju osećaj za poeziju samo su gušenjem sopstvenih emocija zatvorili i taj fini prolaz kuda poezija protiče. Za njih kažemo da su neosetljivi. Pravi izraz bio bi: duhovno obogaljeni.

Sa aspekta razuma odnosno logike, koja je njegov instrument, poezija predstavlja gomilu loše povezanih reči bez mnogo smisla. Logika predstavlja ustaljeni pravac kretanja informacija koje se kreću ka nekom smislu. Sa aspekta logike poezija nema smisla. Medjutim, sa aspekta emocija, poezija je jedini mogući način iskazivanja i njeno razumevanje dešava se tek kada se i u čitaocu (ili slušaocu) probude slična osećanja.

Poezija predstavlja tačku susreta izmedju reči i osećaja, gde osećanja vibriraju kroz spektar reči ne bi li se približila sagovorniku u istovetnom ritmu. Ovo nas pak vraća na reč kao sredstvo komunikacije medju ljudima. Logično gledano, reči predstavljaju skup glasova sa dogovorenim smislom čija je funkcija da prenesu sagovorniku neki utisak koji stoji iza potrebe za komunikacijom. Svaka izgovorena ili napisana reč nosi smisao u sebi a objašnjenje smisla je u ličnim asocijacijama vezanim za nju. Reč “drznik”, na primer, izazvaće različite osećaje u grupi ljudi koja je čuje. Isto važi za recimo reč “lukav”. Nerazumevanje, koje često razdvaja ljude, dolazi upravo iz sfere loše shvaćenih reči, jer sagovornika čujemo samo onako kako smo naučili da razmišljamo, a što je u direktnoj vezi sa ličnim osećajima koji stoje iza svega. Prvobitni razlog potrebe za komunikacijom davno je zaboravljen, iako je večno prisutan, a to je potreba za razmenom emocija.

Mit o gradjenju Vavilonske kule kaže da su ljudi odlučili da naprave tako visoku kulu da njome dosegnu Bogove a ovi se naljutiše pa im pomešaše jezike da se jedni sa drugima ne razumeju. Vratimo li proces unazad stižemo do tačke gde se ljudi potpuno razumeju medju sobom ali udaljeni su od Bogova kojima žele da se približe. Korak iza toga je shvatanje odvajanja od božanskog uzroka a shvatanje je iskazano kroz reč. Još jedan korak unazad i dolazimo do tačke kada nema reči a komunikacija je ipak moguća. Zaljubljeni parovi često komuniciraju neverbalno, dovoljan je pogled da bi se prenela informacija. Dobri prijatelji takodje mogu da komuniciraju na ovaj način. Tako dolazimo do praizvora svih reči a to su ljubav i iskrenost prema sagovorniku a pre svega ljubav i iskrenost prema sebi.

Vratimo se opet poeziji kao gomili povezanih reči bez smisla. Nema neiskrene poezije. Svaka pesma, ma o čemu da govori, pokušava da prenese onu najdublju impresiju koju čovek oseti u nekom trenutku, pa makar to bio čist osećaj besmisla. Poetski izraz je upravo pokušaj osmišljavanja i ostvarivanja smisla kroz izgovorenu reč.