Sudarila sam se sa realnošću.
Moj iskorak na drugu stranu bio je samo iskorak. Ponovo stojim u oba sveta istovremeno i to je ono što me cepa.
Trebalo je da se opredelim "kojem ću se carstvu prikloniti", ali nameravala sam da žrtvujem sebe celu carstvu ovozemaljskom, da prinesem nekoliko jalovih godina na žrtvenik, a posle da pirujem sa Bogovima.
Ko se to zaigrao, zaneo u igri stvaranja i pomešao kockice? Bogovi ili ja? Ko je kome pomešao namere?
Čitala sam tudje napisane misli, koliko da ostanem u kondiciji, da ne zaboravim da ovaj svet čini još nešto osim pukih ovozemaljskih zadovoljstava. Pisala sam tek pregršt stihova, da mi se olovka ne bi osušila.
Zagrizla sam veliki zalogaj Zemlje.
A Bogovi mi podariše tebe.
Pružio si mi ruku i rekao da je iskorak veoma lak. I bio si u pravu. Čudo se desilo, ali prerano i na vreme. Preskočila sam na drugu stranu, ali nije trebalo da se osvrćem. A morala sam. Zato sam ponovo u raskoraku, ne onom istom u kome sam bila godinama, sada su obale dva sveta više razmaknute nego pre, više se moram rastegnuti da ne bih izgubila jednu.
A ovaj svet mi već danima i danima nudi neke stare vrednosti, onom istom upornošću kojom sam ja te vrednosti nekada grabila za sebe, izazivajući čudjenje svojih bližnjih. Pa i sada, kada sam nove vrednosti prepoznala, čudjenje bližnjih je još veće. Njihovo čudjenje uvećava moj rascep. A oni pokazuju moju upornost u nameri da me sebi vrate. Ja, duboko u sebi, ne želim više običan svet. Ja, na površini sebe znam da se moram vratiti u običan svet.
"U vrtlogu nesnalaženja osluškujem svaki damar, tražeći izlaz iz ovog začaranog kruga" - rekoh u jednoj od svojih prvih Ispovesti. Ponekad se zapitam zašto još uvek pišem, kada su sve reči već napisane. A one izviru same, ja ih samo beležim i posmatram kako se jedne sa drugima prepliću, sudaraju, ponavljaju.
Neću zalutati od sebe same, pa čak i da godinama ne budem u sebi. Zov koji osećam veoma je jak, lutalicu će toplina doma zadržati samo neko vreme. Mnogi mitovi sadrže tu istinu. Ne bojim se istine koju ću pronaći o sebi samoj, istine sopstvenog postojanja. Ne plašim se bola koji naslutih sagledavši svet oko sebe novim pogledom. Plašim se jedino da ću u sopstvenom zastajanju izgubiti dragog mi saputnika, čiji je Put jasnije otvoren, jer se ja sama zatvaram od sebe same.
Zato se ne smejem više kao pre.
Tvoja (zastala u rascepu)
Z.
Moj iskorak na drugu stranu bio je samo iskorak. Ponovo stojim u oba sveta istovremeno i to je ono što me cepa.
Trebalo je da se opredelim "kojem ću se carstvu prikloniti", ali nameravala sam da žrtvujem sebe celu carstvu ovozemaljskom, da prinesem nekoliko jalovih godina na žrtvenik, a posle da pirujem sa Bogovima.
Ko se to zaigrao, zaneo u igri stvaranja i pomešao kockice? Bogovi ili ja? Ko je kome pomešao namere?
Čitala sam tudje napisane misli, koliko da ostanem u kondiciji, da ne zaboravim da ovaj svet čini još nešto osim pukih ovozemaljskih zadovoljstava. Pisala sam tek pregršt stihova, da mi se olovka ne bi osušila.
Zagrizla sam veliki zalogaj Zemlje.
A Bogovi mi podariše tebe.
Pružio si mi ruku i rekao da je iskorak veoma lak. I bio si u pravu. Čudo se desilo, ali prerano i na vreme. Preskočila sam na drugu stranu, ali nije trebalo da se osvrćem. A morala sam. Zato sam ponovo u raskoraku, ne onom istom u kome sam bila godinama, sada su obale dva sveta više razmaknute nego pre, više se moram rastegnuti da ne bih izgubila jednu.
A ovaj svet mi već danima i danima nudi neke stare vrednosti, onom istom upornošću kojom sam ja te vrednosti nekada grabila za sebe, izazivajući čudjenje svojih bližnjih. Pa i sada, kada sam nove vrednosti prepoznala, čudjenje bližnjih je još veće. Njihovo čudjenje uvećava moj rascep. A oni pokazuju moju upornost u nameri da me sebi vrate. Ja, duboko u sebi, ne želim više običan svet. Ja, na površini sebe znam da se moram vratiti u običan svet.
"U vrtlogu nesnalaženja osluškujem svaki damar, tražeći izlaz iz ovog začaranog kruga" - rekoh u jednoj od svojih prvih Ispovesti. Ponekad se zapitam zašto još uvek pišem, kada su sve reči već napisane. A one izviru same, ja ih samo beležim i posmatram kako se jedne sa drugima prepliću, sudaraju, ponavljaju.
Neću zalutati od sebe same, pa čak i da godinama ne budem u sebi. Zov koji osećam veoma je jak, lutalicu će toplina doma zadržati samo neko vreme. Mnogi mitovi sadrže tu istinu. Ne bojim se istine koju ću pronaći o sebi samoj, istine sopstvenog postojanja. Ne plašim se bola koji naslutih sagledavši svet oko sebe novim pogledom. Plašim se jedino da ću u sopstvenom zastajanju izgubiti dragog mi saputnika, čiji je Put jasnije otvoren, jer se ja sama zatvaram od sebe same.
Zato se ne smejem više kao pre.
Tvoja (zastala u rascepu)
Z.
No comments:
Post a Comment