Pokušavam da odgovorim na tvoje pismo, međutim u odnosu na njega ja se osećam kao u mehuru. Čitam ga, ali ga ne osećam. Htela sam čak i da odustanem, ali ono iskonsko u meni, zvano pobuna, mi to nije dozvolilo. I dobro je što je tako.
U jučerašnjem razgovoru sam za sebe rekla da sam mašina. Ne znam da li sam srećna. Pre par minuta shvatih da sam ostala bez emocija. Htela sam i o tome da ti pišem, ali sam rezignirano rekla sebi: dosta je bilo kukumavčenja. Stalno sam nečim nezadovoljna, stalno se žalim, mada su u poslednje vreme moji problemi metafizičke prirode, ono što zapravo sačinjava moj okov je potreba da se jadam. Stoga nisam htela da ti napišem ništa. Onda sam se ponovo vratila tvom pismu, sa namerom da ga dokučim. I uspela sam, ali i uvidela da je ono, samo po sebi, sasvim kompaktno i da teško mogu reći još nešto novo o temi. Osim u zadnjem pasusu, koji je i bio početna tema našeg jučerasnjeg razgovora.
A znam i da nisam ostala bez emocija, jer bez njih ne umem da živim, jedino što sam ih sklonila negde duboko u sebe, da bih mogla da preživim sve finansijske šokove nepredviđenih rashoda. Pa zato, kao sav normalan ovdašnji svet, živim na odloženo plaćanje. Krademo od sutrašnjice da bi smo preživeli danas. Lep metafizicki metod za življenje u sada. Ili "brini se samo za današnji dan, sutrašnji dan će se brinuti sam za sebe". Već sam to apsolvirala.
Jedino sam malo zabrinuta za svoje emocije, ali samo zato što osećam njihovo potmulo udaranje negde u dubini sebe, dok mi peckanje u očima nagoveštava potrebu za plakanjem. Samo, ne mogu da pronađem razlog za plakanje, a zaboravila sam kako je to plakati bez razloga.
Postala sam mašina, a to nije ni malo pohvalno. Postala sam mašina jer sam zaboravila kako se svet deli na dva dela, kako se jasno odvaja privatno i javno. Grešim, jer toliko sam opsednuta poslom, da ni kod kuće ne mogu da se otmem utisku kancelarije. Znam da je to neophodan uslov za razvoj budućnosti, ali sigurno nije potrebno ubiti sebe (u duhovnom smislu) da bi se realizovala materijalno sigurna sutrašnjica.
Stoga, moje ime je pobuna, vraćam se sebi.
Tvoja (ipak svoja)
Z.
U jučerašnjem razgovoru sam za sebe rekla da sam mašina. Ne znam da li sam srećna. Pre par minuta shvatih da sam ostala bez emocija. Htela sam i o tome da ti pišem, ali sam rezignirano rekla sebi: dosta je bilo kukumavčenja. Stalno sam nečim nezadovoljna, stalno se žalim, mada su u poslednje vreme moji problemi metafizičke prirode, ono što zapravo sačinjava moj okov je potreba da se jadam. Stoga nisam htela da ti napišem ništa. Onda sam se ponovo vratila tvom pismu, sa namerom da ga dokučim. I uspela sam, ali i uvidela da je ono, samo po sebi, sasvim kompaktno i da teško mogu reći još nešto novo o temi. Osim u zadnjem pasusu, koji je i bio početna tema našeg jučerasnjeg razgovora.
A znam i da nisam ostala bez emocija, jer bez njih ne umem da živim, jedino što sam ih sklonila negde duboko u sebe, da bih mogla da preživim sve finansijske šokove nepredviđenih rashoda. Pa zato, kao sav normalan ovdašnji svet, živim na odloženo plaćanje. Krademo od sutrašnjice da bi smo preživeli danas. Lep metafizicki metod za življenje u sada. Ili "brini se samo za današnji dan, sutrašnji dan će se brinuti sam za sebe". Već sam to apsolvirala.
Jedino sam malo zabrinuta za svoje emocije, ali samo zato što osećam njihovo potmulo udaranje negde u dubini sebe, dok mi peckanje u očima nagoveštava potrebu za plakanjem. Samo, ne mogu da pronađem razlog za plakanje, a zaboravila sam kako je to plakati bez razloga.
Postala sam mašina, a to nije ni malo pohvalno. Postala sam mašina jer sam zaboravila kako se svet deli na dva dela, kako se jasno odvaja privatno i javno. Grešim, jer toliko sam opsednuta poslom, da ni kod kuće ne mogu da se otmem utisku kancelarije. Znam da je to neophodan uslov za razvoj budućnosti, ali sigurno nije potrebno ubiti sebe (u duhovnom smislu) da bi se realizovala materijalno sigurna sutrašnjica.
Stoga, moje ime je pobuna, vraćam se sebi.
Tvoja (ipak svoja)
Z.
No comments:
Post a Comment