Kreativnost se uvek pojavljuje kao vapaj za izvornim postojanjem. Ona se javlja kao unutrašnja potreba da se polome okviri naučenih vrednosti i sopstvo progovori svojim jezikom. Jezik iskonskog je slika i zvuk, tako da su slikari i muzičari prenosioci najtananijih prelivanja duše, koja u nastojanju da zablista sopstvenošću, progovara kroz saglasje boje i tona. Jezikoslovni znalci predstavljaju prelazni oblik duše koja je naučila da bude izgovorena. Jer, duša se može samo osetiti dušom, ne može se dodirnuti, teško ju je opisati, a najteže izgovoriti.
Ipak, jezikoznalci su jedini koji mogu osećaj sopstvene duše saopštiti drugoj duši koja je zaboravila na sopstveno postojanje. Čovek okovan rečima, kao jedinim merilima stvarnosti, realnost doživljava samo kroz reč i dodir, kroz objašnjenje. Slika mu predstavlja lep ukras na zidu, a muzika je dobra podloga koja prekriva tišinu. Do čoveka očovečenog rečima, koji više i ne poznaje svoju prefinjenu prirodu, mogu da dopru samo reči, jer jedino rečima veruje. Za takve je proza idealan put, a onima koji su zasićeni prozom događa se poezija. Prvo tuđa, a postepenim topljenjem duše, pojavljuje se i sopstvena poezija, kao govor same duše.
Kreativnost je pokušaj uspostavljanja iskonske harmonije svega postojećeg. Njen začetak je uvek u emotivnim lomovima, kada duša progovara bolom i jecajem. Kasnije se pukotine misaonog sklopa postepeno uobličavaju u umetnički priznatu formu, tako da je svako umetničko delo po jedan prozor duše. Što više takvih prozora, to više svetlosti sebi samom.
Traganje za istinom je potraga za harmonijom, a kada se jednom harmonija uspostavi kao takva, kreativnost se pojavljuje tek kao trenutni bljesak. Taj bljesak može inicirati bilo šta i on može osvetliti bilo šta, tada je izvor inspiracije svuda a svaki čovekov pokret je umetnost, jer izvire iz same duše.
Tvoja (jezikoslovna)
Z.
Ipak, jezikoznalci su jedini koji mogu osećaj sopstvene duše saopštiti drugoj duši koja je zaboravila na sopstveno postojanje. Čovek okovan rečima, kao jedinim merilima stvarnosti, realnost doživljava samo kroz reč i dodir, kroz objašnjenje. Slika mu predstavlja lep ukras na zidu, a muzika je dobra podloga koja prekriva tišinu. Do čoveka očovečenog rečima, koji više i ne poznaje svoju prefinjenu prirodu, mogu da dopru samo reči, jer jedino rečima veruje. Za takve je proza idealan put, a onima koji su zasićeni prozom događa se poezija. Prvo tuđa, a postepenim topljenjem duše, pojavljuje se i sopstvena poezija, kao govor same duše.
II.
Kreativnost je pokušaj uspostavljanja iskonske harmonije svega postojećeg. Njen začetak je uvek u emotivnim lomovima, kada duša progovara bolom i jecajem. Kasnije se pukotine misaonog sklopa postepeno uobličavaju u umetnički priznatu formu, tako da je svako umetničko delo po jedan prozor duše. Što više takvih prozora, to više svetlosti sebi samom.
Traganje za istinom je potraga za harmonijom, a kada se jednom harmonija uspostavi kao takva, kreativnost se pojavljuje tek kao trenutni bljesak. Taj bljesak može inicirati bilo šta i on može osvetliti bilo šta, tada je izvor inspiracije svuda a svaki čovekov pokret je umetnost, jer izvire iz same duše.
Tvoja (jezikoslovna)
Z.
Bez slova,bez reci a ipak ziva,disem i pricam.Ruke su moj govor ovih dana.Pricam bojama,oslikavam sudar harmonije i svog sopstva inspirisana tvojim recima i saznanjem da tamo negde postojis.Reci su tvoje moja muza,citam ispisane redove i stvaram slike pracene zvukom tvoga glasa.Tisina je dovoljna da te cujem,muzika neka da upotpuni intonaciju reci i slusam,upoznajem sebe.
ReplyDeleteA ponekad se zapitam da li je to u redu;moram biti gluva u realnom svetu,ne pronalazim vezu sa stvarnoscu,pa ne mogu biti na dva mesta odjednom.Dusa luta,trazi a telo tu je samo privid radi ovozemaljskog moranja.
Kreativnost eto nekada ume i da razara,ne smeta mi znam da ce se ponovo pomiriti um i telo a ko ce da caruje,pa pisacu ti o tome.To ce biti neka nova ili samo druga forma moje kreativnosti,moga izrazavanja.A forme razne postoje pa tako i za glupost...