Juče sam u dahu pročitala jos jedan Heseov roman: "Narcis i Zlatousti". Heseova večita dilema o primatu duha ili duše u ovoj knjizi kao da dostiže kulminaciju. Ograđujem se, jer ovo je tek treća knjiga sa kojom se upoznajem.
Priča počinje u manastiru, susretom mladog đaka po imenu Zlatousti sa tek nešto starijim učiteljem grčkog, latinskog, matematike i logike, po imenu Narcis. Zlatousti u manastir dolazi sa petnaestak godina života, sa jakom željom da se jednog dana zamonaši. Obojica su, i pored svoje mladosti, harizmatične ličnosti i u početku blago zaziru jedan od drugog (istu situaciju imamo i u "Igri staklenih perli"), međutim magnetizam snažnih ličnosti ipak ih privlači i oni postaju prijatelji koji su bliski ali ipak na izvesnoj distanci ponosa, koja im ne dozvoljava da otvoreno pokažu koliko se dive onom drugom. Dok je Zlatousti prepun obožavanja svog prijatelja, Narcis mu neprekidno govori da se oni suštinski potpuno razlikuju.
Narcis ima svoj jasan put intelekta, jasne logike i odricanja, sa veoma čistom željom da se zamonaši i odrekne svega svetovnog. Zlatousti ima taj isti cilj, međutim prvi susret sa sopstvenom čulnošću u njemu stvara potpuni haos. Taj unutrašnji lom Narcis veoma dobro prepoznaje, iskoristivši ga da u jednom potpuno otvorenom razgovoru još jednom potvrdi koliko se njih dvojica suštinski razlikuju. Dozvolivši na neki način, svojim rečima, da se ispolji prava priroda Zlatoustog, Narcis mu objašnjava da je on čovek u kome priroda buja haosom jednog umetnika, svog sazdanog od apstrakcija, dok je on sam, Narcis, čovek čiste logike, jasne i precizne misli, koji teži ka čistom duhu. Doduše, kaže da je duh prilično sterilan u odnosu na dušu, koja je sva bujnost, ali najvažnije je da svako prepozna svoju osnovnu prirodu i dozvoli joj da se otelotvori.
Sledeći dodir čula u Zlatoustom rađa neprikosnovenu odluku da napusti manastir i postane lutalica, tragajući za sopstvenom prirodom, što i čini. U narednim godinama života, prepunim slobodnog lutanja, smrzavanja i gladovanja, toplih zagrljaja žena kroz koje je prepoznavao sopstvenu dušu i kojima se davao, upoznavši smrt u bliskom dodiru, kada je morao nožem da ubije razbojnika koji je hteo da opljačka ono malo što je posedovao. U jednom manastiru, u koji je svratio za vreme svog lutanja, ugledao je drveni kip Bogorodice koji ga je očarao svojim izrazom lica na kome su istovremeno bili očaj i uživanje, odlučuje da potraži umetnika koji ga je napravio te da i sam nauči tu veštinu rezbarenja. Svoj naum ostvaruje, nekoliko godina provodi pored majstora Niklausa, sve dok ne ostvari izvesno savršenstvo izrezbarivši kip apostola Jovana, kome je dao lik svog voljenog prijatelja Narcisa. Tih nekoliko, relativno mirnih godina, mirnih bez lutanja, on se suočava sa udobnošću izvesne sutrašnjice ali i sa sterilnošću takvog života, zato napušta takav život, ponovo vođen samo svojim čulima i ponovo upoznaje smrt, kroz epidemiju kuge koja je zavladala krajem. Tako spoznaje iskonsku majku, Evu, koja je rađanje i smrt istovremeno, i želi da izrezbari taj lik.
Na kraju se vraća u manastir, svom prijatelju Narcisu, koji je u međuvremenu postao opat Jovan, posvećuje se duborezu, ali pred sam kraj života ga nemiri ponovo gone na lutanja. Posle kraćeg odsustva, shvativši da je star i umoran, ponovo se vraća u manastir gde i umire.
Ovo je bila kraća fabula, pretpostavljam da se nećeš potruditi da pronađeš knjigu, jer ćeš, isto kao i ja, čekati da ona pronađe tebe.
Zašto ti prenosim svoje impresije? Knjiga me je duboko pogodila, čak možda uzdrmala u korenu. Kroz nju sam shvatila jednu duboku istinu: Ja sam Zlatousti koji se uporno trudi da postane Narcis. Višegodišnjem putu razuzdanih čula nedostajala je stabilnost i izvesnost sutrašnjice, nabujalom životu bio je potreban red saznanja i shvatanja. Okrenula sam se duhu, iskristalisala svoju unutrašnju prirodu samotnjaka, svojeglavog i buntovnog, ali ipak okrenutog ka jasnom i precizno definisanom cilju. Da li je poezija koju jedino pišem u zadnje vreme, ako izuzmemo pisma tebi, zapravo pobuna moje duše i potreba za bujanjem haosa?
Noćas sam, završivši čitanje u gluvo doba, imala jasnu spoznaju svog puta i svog cilja. Već sam govorila o sopstvenom žrtvovanju sopstva, radi ostvarenja uslova za ostvarenje sopstva, ali noćas sam sebe videla kao jahača na konju neminovnosti koji neumoljivo stremi ka svom cilju. Međutim, (ne bi bilo unutrašnjeg loma da nema ovog "međutim") taj cilj mi je izgledao kao horizont: što mu se više približavam on se sve više udaljava. Kraj puta je tu, vidi se, a ipak ja i dalje jašem ka njemu u bezuspešnom pokušaju da ga dostignem.
Sagledala sam svoj život, popločan žrtvama strpljenja, jer za sve velike stvari koje sam uradila bile su potrebne godine strpljenja, odricanja i balansiranja. Dosezala sam te ovozemaljske ciljeve, možda birajući teži put ali dragocenost koju sam sačuvala putujući bila je sloboda. Znam da je taj konačni cilj kome težim, a koji mi kao horizont stalno izmiče, potpuna sloboda da budem potpuno ono što jesam. Zato i imam ove svetovne ciljeve kojima služim - da bi oni, jednog dana, otelotvoreni, služili meni.
Još uvek osećam eho tog dubokog zvuka "krc" koji se noćas dogodio u dnu moje duše. Ne boli me, ako i ima bola on je isuviše duboko da bih mogla da ga osetim. Završivši knjigu, začuvši taj duboki zvuk loma u sebi, ja sam počela da plačem. Suze beznađa.
Ne znam kuda će me taj zvuk odvesti, njegov odjek je isuviše slab da bih mogla da osetim u kom se pravcu usmerio, a s druge strane znam da sam otišla predaleko da bih mogla napraviti i jedan korak nazad ili na drugu stranu. Jedino što mi preostaje je da jašem dalje, verujući da ću jednog dana ipak sustići svoj cilj, svoj horizont.
Tvoja (ponovo na raskršću)
Z.
Priča počinje u manastiru, susretom mladog đaka po imenu Zlatousti sa tek nešto starijim učiteljem grčkog, latinskog, matematike i logike, po imenu Narcis. Zlatousti u manastir dolazi sa petnaestak godina života, sa jakom željom da se jednog dana zamonaši. Obojica su, i pored svoje mladosti, harizmatične ličnosti i u početku blago zaziru jedan od drugog (istu situaciju imamo i u "Igri staklenih perli"), međutim magnetizam snažnih ličnosti ipak ih privlači i oni postaju prijatelji koji su bliski ali ipak na izvesnoj distanci ponosa, koja im ne dozvoljava da otvoreno pokažu koliko se dive onom drugom. Dok je Zlatousti prepun obožavanja svog prijatelja, Narcis mu neprekidno govori da se oni suštinski potpuno razlikuju.
Narcis ima svoj jasan put intelekta, jasne logike i odricanja, sa veoma čistom željom da se zamonaši i odrekne svega svetovnog. Zlatousti ima taj isti cilj, međutim prvi susret sa sopstvenom čulnošću u njemu stvara potpuni haos. Taj unutrašnji lom Narcis veoma dobro prepoznaje, iskoristivši ga da u jednom potpuno otvorenom razgovoru još jednom potvrdi koliko se njih dvojica suštinski razlikuju. Dozvolivši na neki način, svojim rečima, da se ispolji prava priroda Zlatoustog, Narcis mu objašnjava da je on čovek u kome priroda buja haosom jednog umetnika, svog sazdanog od apstrakcija, dok je on sam, Narcis, čovek čiste logike, jasne i precizne misli, koji teži ka čistom duhu. Doduše, kaže da je duh prilično sterilan u odnosu na dušu, koja je sva bujnost, ali najvažnije je da svako prepozna svoju osnovnu prirodu i dozvoli joj da se otelotvori.
Sledeći dodir čula u Zlatoustom rađa neprikosnovenu odluku da napusti manastir i postane lutalica, tragajući za sopstvenom prirodom, što i čini. U narednim godinama života, prepunim slobodnog lutanja, smrzavanja i gladovanja, toplih zagrljaja žena kroz koje je prepoznavao sopstvenu dušu i kojima se davao, upoznavši smrt u bliskom dodiru, kada je morao nožem da ubije razbojnika koji je hteo da opljačka ono malo što je posedovao. U jednom manastiru, u koji je svratio za vreme svog lutanja, ugledao je drveni kip Bogorodice koji ga je očarao svojim izrazom lica na kome su istovremeno bili očaj i uživanje, odlučuje da potraži umetnika koji ga je napravio te da i sam nauči tu veštinu rezbarenja. Svoj naum ostvaruje, nekoliko godina provodi pored majstora Niklausa, sve dok ne ostvari izvesno savršenstvo izrezbarivši kip apostola Jovana, kome je dao lik svog voljenog prijatelja Narcisa. Tih nekoliko, relativno mirnih godina, mirnih bez lutanja, on se suočava sa udobnošću izvesne sutrašnjice ali i sa sterilnošću takvog života, zato napušta takav život, ponovo vođen samo svojim čulima i ponovo upoznaje smrt, kroz epidemiju kuge koja je zavladala krajem. Tako spoznaje iskonsku majku, Evu, koja je rađanje i smrt istovremeno, i želi da izrezbari taj lik.
Na kraju se vraća u manastir, svom prijatelju Narcisu, koji je u međuvremenu postao opat Jovan, posvećuje se duborezu, ali pred sam kraj života ga nemiri ponovo gone na lutanja. Posle kraćeg odsustva, shvativši da je star i umoran, ponovo se vraća u manastir gde i umire.
Ovo je bila kraća fabula, pretpostavljam da se nećeš potruditi da pronađeš knjigu, jer ćeš, isto kao i ja, čekati da ona pronađe tebe.
Zašto ti prenosim svoje impresije? Knjiga me je duboko pogodila, čak možda uzdrmala u korenu. Kroz nju sam shvatila jednu duboku istinu: Ja sam Zlatousti koji se uporno trudi da postane Narcis. Višegodišnjem putu razuzdanih čula nedostajala je stabilnost i izvesnost sutrašnjice, nabujalom životu bio je potreban red saznanja i shvatanja. Okrenula sam se duhu, iskristalisala svoju unutrašnju prirodu samotnjaka, svojeglavog i buntovnog, ali ipak okrenutog ka jasnom i precizno definisanom cilju. Da li je poezija koju jedino pišem u zadnje vreme, ako izuzmemo pisma tebi, zapravo pobuna moje duše i potreba za bujanjem haosa?
Noćas sam, završivši čitanje u gluvo doba, imala jasnu spoznaju svog puta i svog cilja. Već sam govorila o sopstvenom žrtvovanju sopstva, radi ostvarenja uslova za ostvarenje sopstva, ali noćas sam sebe videla kao jahača na konju neminovnosti koji neumoljivo stremi ka svom cilju. Međutim, (ne bi bilo unutrašnjeg loma da nema ovog "međutim") taj cilj mi je izgledao kao horizont: što mu se više približavam on se sve više udaljava. Kraj puta je tu, vidi se, a ipak ja i dalje jašem ka njemu u bezuspešnom pokušaju da ga dostignem.
Sagledala sam svoj život, popločan žrtvama strpljenja, jer za sve velike stvari koje sam uradila bile su potrebne godine strpljenja, odricanja i balansiranja. Dosezala sam te ovozemaljske ciljeve, možda birajući teži put ali dragocenost koju sam sačuvala putujući bila je sloboda. Znam da je taj konačni cilj kome težim, a koji mi kao horizont stalno izmiče, potpuna sloboda da budem potpuno ono što jesam. Zato i imam ove svetovne ciljeve kojima služim - da bi oni, jednog dana, otelotvoreni, služili meni.
Još uvek osećam eho tog dubokog zvuka "krc" koji se noćas dogodio u dnu moje duše. Ne boli me, ako i ima bola on je isuviše duboko da bih mogla da ga osetim. Završivši knjigu, začuvši taj duboki zvuk loma u sebi, ja sam počela da plačem. Suze beznađa.
Ne znam kuda će me taj zvuk odvesti, njegov odjek je isuviše slab da bih mogla da osetim u kom se pravcu usmerio, a s druge strane znam da sam otišla predaleko da bih mogla napraviti i jedan korak nazad ili na drugu stranu. Jedino što mi preostaje je da jašem dalje, verujući da ću jednog dana ipak sustići svoj cilj, svoj horizont.
Tvoja (ponovo na raskršću)
Z.
No comments:
Post a Comment