Ljubav. Večna tema, kao i sve rasprave o duši. Sve znamo, sve smo objasnili, a ipak imamo potrebu da kažemo još nešto. Teme i ne bi bile večne kada bi se mogle zaokružiti, dovršiti kao celina.
A ja baš danas, u neko rano predvečerje, odlazeći u posetu svojoj školskoj drugarici Sonji, razmišljah o ljubavi, o duši, o zadovoljenju - tačnije o potrazi za zadovoljenjem, što je takođe večna potraga. Ponela sam Heseovu knjigu da je vratim - "Stepski vuk". Nisam je pročitala. Nije mi se dopala, a odavno ne dovršavam čitanje onih knjiga koje me ne ponesu od samog početka. Ova me je čak malo bocnula. Možda.
"Stepski vuk" govori o čoveku pedesetih godina, usamljeniku, koji je iznajmio sobu u kući jedne građanske porodice. Uglavnom je pisana iz ugla posmatrača, drugi govore o tom usamljeniku, koji je sam sebe nazivao Stepskim vukom. Ono što me je malo, ali samo malo (nadam se) uzdrmalo je jedan pasus, gde narator govori o tome kako je Stepskog vuka zatekao kako sedi na odmorištu stepenica koje vode na sprat, gde je bila njegova soba, i gleda u saksiju sa araukarijama. Ne znam koje je to cveće, ali atmosfera je bila savršeno dočarana. Stepski vuk mu govori o tome kako je baš ta araukarija simbol građanske porodice, čistoće i reda, čipkastih zavesa i ormana od mahagonija, malih dnevnih rituala koji ni po koju cenu ne smeju biti narušeni. Svemu tome se on divi, ali ipak izdaleka, jer njegov život je sasvim drugačiji. On je usamljenik, izdvojen iz gomile, potpuno sam, čak toliko sam da ne pristaje da bude ni boem. On je nešto drugo.
Mislim da sam se delimično prepoznala i da mi se baš zbog toga knjiga nije dopala.
Sonja živi u harmoničnom braku, njen muž je dobar čovek, imaju sina nešto starijeg od mog sina. Ponekad se vidim sa njima, češće sa njom nasamo i uglavnom vikendom, kada sam i ja sama u domaćim, kućevnim poslovima. Prošlog vikenda mi je pomagala da isečemo neku ćurku. Posle samo pet minuta mi je rekla: "Hajde mi malo tumači horoskop. Radi ono što najbolje znaš, a mene pusti da radim ono što ja znam." Već naslućuješ da sam se bezuspešno motala oko nje u pokušaju da i ja uradim nešto korisno oko tog mesa, pred kojim sam jednostavno bila bespomoćna.
Araukarija. Građanska porodica. Poštirkane heklane zavese. Besprekorno opeglan veš. Idealno. Sputavajuće. Da li je to za mene?
Godinama nisam bila u takvoj dilemi. Smatrala sam da sam se davno, davno opredelila. A ipak... da jesam ne bih sada naslutila senku dileme.
Ljubav? Da, u ogromnim količinama. Ali ne ljubav u senci araukarije. Na žalost, tako besprekorno sređen dom u ime ljubavi na kraju postane spomenik toj istoj ljubavi.
Tvoja (bežeći od cvetnih senki)
Z.
A ja baš danas, u neko rano predvečerje, odlazeći u posetu svojoj školskoj drugarici Sonji, razmišljah o ljubavi, o duši, o zadovoljenju - tačnije o potrazi za zadovoljenjem, što je takođe večna potraga. Ponela sam Heseovu knjigu da je vratim - "Stepski vuk". Nisam je pročitala. Nije mi se dopala, a odavno ne dovršavam čitanje onih knjiga koje me ne ponesu od samog početka. Ova me je čak malo bocnula. Možda.
"Stepski vuk" govori o čoveku pedesetih godina, usamljeniku, koji je iznajmio sobu u kući jedne građanske porodice. Uglavnom je pisana iz ugla posmatrača, drugi govore o tom usamljeniku, koji je sam sebe nazivao Stepskim vukom. Ono što me je malo, ali samo malo (nadam se) uzdrmalo je jedan pasus, gde narator govori o tome kako je Stepskog vuka zatekao kako sedi na odmorištu stepenica koje vode na sprat, gde je bila njegova soba, i gleda u saksiju sa araukarijama. Ne znam koje je to cveće, ali atmosfera je bila savršeno dočarana. Stepski vuk mu govori o tome kako je baš ta araukarija simbol građanske porodice, čistoće i reda, čipkastih zavesa i ormana od mahagonija, malih dnevnih rituala koji ni po koju cenu ne smeju biti narušeni. Svemu tome se on divi, ali ipak izdaleka, jer njegov život je sasvim drugačiji. On je usamljenik, izdvojen iz gomile, potpuno sam, čak toliko sam da ne pristaje da bude ni boem. On je nešto drugo.
Mislim da sam se delimično prepoznala i da mi se baš zbog toga knjiga nije dopala.
Sonja živi u harmoničnom braku, njen muž je dobar čovek, imaju sina nešto starijeg od mog sina. Ponekad se vidim sa njima, češće sa njom nasamo i uglavnom vikendom, kada sam i ja sama u domaćim, kućevnim poslovima. Prošlog vikenda mi je pomagala da isečemo neku ćurku. Posle samo pet minuta mi je rekla: "Hajde mi malo tumači horoskop. Radi ono što najbolje znaš, a mene pusti da radim ono što ja znam." Već naslućuješ da sam se bezuspešno motala oko nje u pokušaju da i ja uradim nešto korisno oko tog mesa, pred kojim sam jednostavno bila bespomoćna.
Araukarija. Građanska porodica. Poštirkane heklane zavese. Besprekorno opeglan veš. Idealno. Sputavajuće. Da li je to za mene?
Godinama nisam bila u takvoj dilemi. Smatrala sam da sam se davno, davno opredelila. A ipak... da jesam ne bih sada naslutila senku dileme.
Ljubav? Da, u ogromnim količinama. Ali ne ljubav u senci araukarije. Na žalost, tako besprekorno sređen dom u ime ljubavi na kraju postane spomenik toj istoj ljubavi.
Tvoja (bežeći od cvetnih senki)
Z.
No comments:
Post a Comment