Glasu Probuđenog niko nije verovao. Svi smo mislili da to vetar šumori kroz granje, dok je on gromoglasom pokušavao da nas odvrati od sopstvene propasti. "Vi to ne želite ljudi, samo mislite da ćete naći ono što vam treba. Smiraj nije na kraju puta, smiraj je zamka početka, nema smiraja, ne na tom Putu".
Tek sada ga razumem, dok male, zelene zmije puzaju uz moje noge, druhtureći beznađem. I tek sada se šumorenje pretvorilo u jasnost, ali gromoglas je utihnuo u šapat "Prekasno..."
Izazvali su me vetrovi - kažem mu ja - izazvali me na nemoguće, na jahanje olujnim oblacima. Igrala sam se prstolikim munjama, zabavljalo me je blještanje snohvatica, svemogućeg poimanja sveta. Uzjahala sam vetrove i oni su me nosili daleko, daleko... predaleko.
Sada bih da se vratim u običnost svakodnevnih briga, sada bih da patim zbog previsokih cena i presoljenog jela. Sada bih da ne znam ljude oko sebe, dok se trudim da otkrijem istinitost njihovih priča. Prekasno. Put se predaleko strmoglavio.
Odbacujem nadu, bespotrebnu podštapalicu, kao usamljena lutalica što svoju hitne među granje, da se među njima izgubi, da je više nikada ne pronađe. Da Put nastavi totalno razodeven, bespomoćan i predan, bezizlazan.
Samo mi reč ostaje, kao pregršt mrvica u šaci. Razbacujem se rečima oko sebe, mameći ptice da ih pozobaju u slast, jer se tragači za mrvicama neće poneti. Oni traže samo krupne zalogaje, a meni je jedan upravo zastao u grlu. Ispljunuti ga neću. Može ga neko nesmotreno prigrabiti za sebe. A onda se Put nastavlja sam, žderući gladne.
Tvoja (metaforično tragalačka)
Z.
Tek sada ga razumem, dok male, zelene zmije puzaju uz moje noge, druhtureći beznađem. I tek sada se šumorenje pretvorilo u jasnost, ali gromoglas je utihnuo u šapat "Prekasno..."
Izazvali su me vetrovi - kažem mu ja - izazvali me na nemoguće, na jahanje olujnim oblacima. Igrala sam se prstolikim munjama, zabavljalo me je blještanje snohvatica, svemogućeg poimanja sveta. Uzjahala sam vetrove i oni su me nosili daleko, daleko... predaleko.
Sada bih da se vratim u običnost svakodnevnih briga, sada bih da patim zbog previsokih cena i presoljenog jela. Sada bih da ne znam ljude oko sebe, dok se trudim da otkrijem istinitost njihovih priča. Prekasno. Put se predaleko strmoglavio.
Odbacujem nadu, bespotrebnu podštapalicu, kao usamljena lutalica što svoju hitne među granje, da se među njima izgubi, da je više nikada ne pronađe. Da Put nastavi totalno razodeven, bespomoćan i predan, bezizlazan.
Samo mi reč ostaje, kao pregršt mrvica u šaci. Razbacujem se rečima oko sebe, mameći ptice da ih pozobaju u slast, jer se tragači za mrvicama neće poneti. Oni traže samo krupne zalogaje, a meni je jedan upravo zastao u grlu. Ispljunuti ga neću. Može ga neko nesmotreno prigrabiti za sebe. A onda se Put nastavlja sam, žderući gladne.
Tvoja (metaforično tragalačka)
Z.
No comments:
Post a Comment