Uvod

Da li ste ikada pokušali da pratite tok sopstvenih misli? Praćenjem misli prvo što primećujete je da vi zapravo neprekidno razgovarate sami sa sobom.

Na prvi pogled misli deluju haotično, raštrkane na mnogo tema povezane su medju sobom nekim čudnim redosledom asocijacija. Ipak, ako imate dovoljno strpljenja da ih posmatrate malo duže od par sekundi, možete uočiti da se one uglavnom vrte oko jednog centra koji se zove vaše interesovanje za datu temu. Asocijacije, koje vaše misli čine raštrkanim, u početku su vezane za centralnu temu, ali ako je vaše interesovanje slabo, tada svaka asocijacija ima mogućnost da postane centralna tema i tako u nedogled.

Misli se kreću kružnom putanjom, to najlakše možete primetiti kada ste okupirani nekim problemom. Tada ne morate da se trudite, sve asocijacije koje vam se jave kreću se oko centralne misli, nudeći moguće rešenje problema, koji je ipak samo u vašoj svesti. Pronalaženje prave asocijacije, koja je pravo rešenje, izgleda kao pogodak u centar: najednom osećate olakšanje, problem je rešen (u vašoj svesti) i jedino što treba da učinite je da realizujete rešenje problema prenosom tog dela svesti nekoj drugoj osobi. Odličan primer za ovu malu paradigmu je konflikt sa drugom osobom. Kada u svojoj svesti razrešite problem konflikta koji vas je odveo u loše emotivno stanje, olakšanje koje sledi može se nazvati ushićenjem i vi imate neodoljivu potrebu da svoje rešenje odmah saopštite osobi sa kojom ste imali konflikt. Razrešenje se postiže popravljanjem narušene komunikacije i ponovnim uspostavljanjem harmoničnog odnosa.

Drugi vid jasno usmerenog kretanja misli je kod rešavanja apstraktnih problema na polju matematike, mehanike i slično. Ponovo misli asocijacijama kruže oko jednog centra, koji je zadati problem i opet je rešenje problema pogodak u cilj.

No, ovo su ekstremni slučajevi, stanja svesti koja proizvodimo mimo svesne odluke, jer retki su oni koji uživaju u rešavanju matematičkih zadataka, a niko ne voli konkretan problem. Rešenje problema iz oblasti svakodnevnog življenja donosi olakšanje, ali ne i uživanje. Pre bi rešenje bilo odstranjivanje tegobe, sa težnjom da se ona što pre zaboravi, nego radost zbog samog razrešenja.

Treći slučaj je stanje svesti u kome smo svakodnevno, relativno neopterećeni sopstvenim životom. Već rekoh da je svest čoveka neprekidno u toku sopstvenih misli koje ili saopštavamo drugima razgovorom ili razgovaramo sami sa sobom, slobodno prateći tok asocijacija. Ovo svi znamo, ali o tome niko ne govori, jer sve je tako normalno. Svest ne proizvodi samo govor, u vidu rečenica koje se misle umesto da se izgovaraju, već i slike već vidjenih situacija i predela, zatim reprodukcije zvukova koji su već jednom zabeleženi u njoj, a ponekad i poznate mirise. I vrlo često je to jedan sklop, koji zajedno čini neki utisak. Recimo, miris prženih uštipaka koji dolazi odnekuda automatski priziva asocijaciju - sliku nekih drugih uštipaka na nekom drugom mestu, a tu je i glas vaše bake koja vam se obraća nežnim glasom. Zvuk poznatog baleta doneće vam i sliku pozorišne scene zajedno sa čitavim orkestrom, a uz to se može pojaviti i osećaj negodovanja, ako ste to veče bili nezadovoljni zbog nekog trećeg razloga i tako u nedogled.

U svakodnevnim aktivnostima vi neprekidno govorite sebi šta treba da uradite sledeće, postavljate sebi pitanja i odmah dajete odgovore, a čitav dijalog se odvija samo u vašoj svesti. Svest ima svoje ustaljene tokove, koji se još zovu način razmišljanja. On je mešavina naučenog modela razmišljanja i vaše lične prirode, ali uglavnom je naučen kroz proces vaspitavanja kroz koji ste prošli kao dete. Naučeni način razmišljanja zapravo postoji da vam olakša svakodnevni proces mišljenja kao i da vam pomogne da se snalazite u svakodnevnom svetu koji vas okružuje. Okoštavanje načina razmišljanja donosi navike, kojih se teško oslobadjamo baš zbog formiranog načina razmišljanja, odnosno ponašanja.

Čovek može do mile volje da razgovara sam sa sobom i to je prirodno, sve dok ne počne to glasno da čini. To se već proglašava nenormalnim. Takodje može da stvara mnoštvo slika u svojoj svesti, sećajući se ili maštajući, sve dok ih ne proglasi za realnost. Jedini ljudi kojima je to dozvoljeno su deca. Deci dozvoljavamo da pričaju sa sa sobom, pa čak se pretvaramo da verujemo da su slike koje ona vide realnost, ali to nam je samo prilika da im saopštimo gde se zapravo nalazi granica realnosti granica normalnog. Odrastanjem deca nauče šta je normalno, a šta ne i u okvirima tog normalnog, što će reći dozvoljenog, kreće se i njihov model razmišljanja i interesovanja.

Sve do sada rečeno toliko je normalno i prirodno, da se čini da o tome i ne treba govoriti, svi to znaju. Sve do skora nisam ni razmišljala o mislima i svom unutrašnjem razgovoru, koji me prati od kada znam za sebe. Moje lično interesovanje, koje je i napravilo ove stranice, prošireno je dugogodišnjim interesovanjem za metafiziku ili onostrano, jednostavno rečeno. Godinama unazad tragam, ne znajući tačno za čim, čitam ezoteričnu literaturu pokušavajući da shvatim svet i u dubini, ne samo po širini. Mnogi su mi rekli da sam dosadna, jer otišla sam preduboko, na uštrb širine. Mnogi su mi rekli da sam interesantna, jer govorim o starim temama na nov način.

A sve je počelo slučajno (ako je išta na ovom svetu slučajno). Neprekidno u konfliktu sama sa sobom, više sam problema stvorila sama sebi u sopstvenoj svesti, nego što su mi probleme stvarali svi ljudi sa kojima sam dolazila u kontakt. U jednom trenutku shvatam tu jednostavnu činjenicu, kao i da sam samoj sebi postavila mnoga nepotrebna ograničenja kojima se povinujem. Zato sam na vrhu, papira napisala:

Koja su moja ograničenja? Šta ne mogu?

Sledila su nabrajanja medjutim, čim sam napisala prvo ograničenje, koje je trebalo da započne spisak, usledio je odgovor: “Možeš ti to, samo nećeš”. Začudjena, stavila sam nekoliko znakova pitanja i uzvika, pored prve stavke na spisku i nastavila sa započetim poslom. Glas se više nije mešao. Medjutim, dopala mi se mogućnost da zapišem dijalog koji sam zapazila, pa se obratih tom glasu, kao da je u pitanju neko drugi.

Drago mi je što te imam.

I meni je drago što imam tebe.

Šta je sa mojim kompleksima?

Tvoji kompleksi su bili pokretački motiv. Da nisu postojali, ne bi dospela do nivoa svesti koji imaš. Kompleksi predstavljaju osećaj nesavršenosti i istovremeno potrebu da se savršenstvo ostvari.

Odnos sa ženama?

Plašiš se konkurencije. Opet stari, nepotrebni strah. Odreci se intelekta pa nećeš imati konkurenciju. A ti to nećeš.

Neću.

Svojim intelektom i snagom duha odbijaš muškarce, pa oni onda odlaze slabim ženama. A to su slabi muškarci, koji ti ionako nisu potrebni. Jakih muškaraca je veoma malo, a njihova jačina ogleda se uglavnom u tvrdoglavosti. Medjutim i ti si tvrd orah.

Konflikt sa majkom?

Prevazidjen je.

Odnos sa ocem?

Shvatila si ga.

Problem autoriteta, odnosno ne prihvatanje autoriteta?

Lepo si definisala sebe kada si rekla da je tvoje ime “Pobuna”. Pobuna protiv nižeg plana. Tebe jednostavno vredja kad neko pokuša da se postavi iznad tebe.

Čarobna formula?

Ljubav. I to si već znala.

Hvala ti.

Nema na čemu.

Igra pitanja i odgovora mi se dopala, a tek kasnije sam se upitala otkuda to da muškarac odgovara na pitanja kada sam ja žena, te bi stoga bilo očekivano da i odgovori budu u tom gramatičkom rodu.

Odgovora na ovo pitanje ima mnogo i svi mogu da budu pravi. Navešću samo one koji mogu da objasne nastalu situaciju, iako su na prvi pogled nespojivi.

Prema drevnoj filozofskoj podeli muškarac predstavlja aktivan princip, žena pasivan. Muškarac je taj koji daje, žena zauzvrat prima. Dakle, onaj koji postavlja pitanje aktivan je samo u prvom momentu, jer iščekivanje odgovora stavlja ga u poziciju primaoca, dakle onoga koji je pasivan. Samim tim je sagovornik, onaj koji daje odgovore, aktivan i predstavlja muški princip. Otuda odgovori u gramatički muškom rodu. Svest, kao celokupnost, u sebi sve sadrži i sve prima stoga je pasivna. Razum pokreće akciju misli, radoznalosti i učenja, stoga je aktivan.

Drugo moguće objašnjenje bilo bi na bazi naučenog modela razmišljanja. Da bih razgovarala sa nekim potrebno je imati sagovornika: ti u odnosu na ja. Komunikacija je uvek u odnosu na nekoga, a taj neko je uvek ne-ja. Da sam odgovore davala u ženskom rodu, opet bih govorila iz ja i komunikacija bi se prekinula, jer ne bi postojao drugi, odnosno sagovornik.

Treći mogući odgovor je kontakt sa Svetim Andjelom čuvarom, mitskim bićem, koji je naš lični čuvar i savetnik, sveznajuće stvorenje koje nas uvek i svuda prati kao senka. Andjeo čuvar se pominje u ezoteričnoj literaturi, te sam u par navrata poverovala u ovu varijantu. Čak se i u tekstu na par mesta obraćam sagovorniku u mislima na taj način. Nekoliko pokušaja da razrešim tu dilemu nisu urodili plodom, jer nisam dobila precizan odgovor tipa “jeste” ili “nije”.

U razgovorima preovladavaju svakodnevne teme, ali sagledane iz drugog ugla. Tekst je donekle ezoteričnog karaktera, ima dosta već poznatih elemenata iz oblasti zapadnog okultizma, ali ima i podataka koje nisam znala pre nego što sam počela da pišem o nekoj temi. Upravo me je to i navelo da u par navrata poverujem da sam u kontaktu sa nekim nezemaljskim bićem. Medjutim, način na koji sam pisala ovu knjigu ni malo se ne razlikuje od načina na koji pišem recimo poeziju. Jednostavno prepoznam misao i pišući pratim je ili prateći je pišem. Pišem onako kako i govorim - brzo i tečno, bez zastoja da razmislim o sledećoj rečenici.

Pitajući se otkuda mi nepoznato znanje, shvatih da sam se ponašala kao istraživač koji, udubljujući se u suštinu problema, otkriva nove istine.

Centralna tema, Centrifugalna i Centripetalna sila, nametnula mi se sama po sebi, kao logično objašnjenje postavljenog pitanja. Sile, kao početna snaga svega ispoljenog, postale su okosnica daljih objašnjavanja. Kroz prizmu njihovog delovanja može se objasniti čitav Univerzum.

Naravno, logika se uvek bazira na povezivanju prethodnog znanja jednog sa drugim, te je logično dolaženje do centralne teme bilo logično samo meni, jer baziralo se na prethodnom iskustvu. A ono je bilo konkretno i vrlo upečatljivo.

Pre desetak godina zainteresovala sam se za Junga i njegovu psihologiju nesvesnog. Zainteresovana je reč slabog intenziteta, pre bi se moglo reći da sam bila opčinjena uvidom da se svest može istraživati i van granica racionalnog. Proučavanjem svoje svesti, praćenjem slabih poruka koje izviru iz Nesvesnog, jednog trenutka dospela sam u stanje dubokog transa, u kome je svesnost bila potpuno zadržana, kada mi se dogodilo najneobičnije i istovremeno najužasnije stanje svesti koje sam ikada doživela. Odjednom je čitav prostor oko mene, obuhvatajući i moje telo kao centralnu tačku, počeo da vibrira sažimajući i rastvarajući me istovremeno. Sve je trajalo (neodredjenih) par minuta, a zatim sam, kao iz katapulta, vraćena u običnu svest. Smrtno uplašena, više nikada nisam pokušala takve igrarije sa sopstvenom svešću. Ceo doživljaj se može uporediti sa boravkom u mašini za pranje veša za vreme cedjenja centrifugom.

Istraživanje svesti sam nastavila, ali znatno opreznije nego pre. Sada, nekoliko godina kasnije, shvatam da sam tada, hrabro i naoružana neznanjem, stigla do samog izvora svesti. Otuda i logika, koja se savršeno uklapa u bilo koji postavljeni primer, da su svest i svet uopšte stvorile dve sile: Centrifugalna i Centripetalna, koje svojim naizmeničnim i istovremenim delovanjem i dalje vrše stvaranje i razaranje sveta.

Prvih par poglavlja pomalo su haotična, asocijacije su me nosile sa teme na temu i sva su objašnjenja relativno površna, jer htela sam odjednom sve. Disciplinovanjem interesovanja uspela sam da se održim na svakoj temi ponaosob jedno duže vreme, sve dok ne bih iscrpla sva pitanja u vezi nje.

I još za kraj: na samom početku pisanja nisam imala u svesti opisani dramatičan doživljaj koji, mada je bio intenzivan, nije mogao po značenju da se uklopi u bilo koje postojeće objašnjenje razuma, te je samim tim donekle zaboravljen. Tek po okončanju pisanja kockice mozaika složile su se na svoja mesta, a doživljaj je napokon dobio svoje pravo značenje i objašnjenje.

Sledeći put bilo je veoma jednostavno. Na vrhu lista papira napisala sam pitanje:

Zašto se ljubavna veza izmedju muškarca i žene suštinski razlikuje u zavisnosti od toga da li je muškarac onaj prvi, pravi, onaj koji je u javnosti i za koga se zna, odnosno da li je drugi onaj, koji se krije i za koga se ne zna. Ako u oba slučaja ljubav povezuje muškarca i ženu, zašto se suština odnosa razlikuje.

Kada je muškarac prvi, onaj koji se javno prikazuje, muž ili verenik (momak je prelazno rešenje od pokušaja do ostvarenja verenika, odnosno muža) on polaže izvesno pravo svojine na ženu. Odnos se “materijalizuje”. U pitanju je pravo jačega, odnosno pravo očinstva. Majka je uvek poznata, ali da bi otac bio siguran da je dete njegovo mora svojinski da se predstavi i da bude siguran da je i žena njegova. Uzroci ovoj pojavi su predcivilizacijski i današnji, moderan muškarac najčešće nije svestan motiva koji je duboko ukorenjen u njemu. Žena s druge strane, od muškarca očekuje da za uzvrat bude hranilac porodice, neko ko će se brinuti o njoj i njenom (njegovom) potomstvu i otuda se javlja osećaj svojine muškarca, a samim tim i ljubomora. Ljubomora je samo znak nesigurnosti, strah od neizvesnosti sutrašnjice, mada ne samo to. Muškarac, zbog uživanja u ženi obezbedjuje joj egzistenciju, a žena zbog egzistencije obezbedjuje porodicu i muškarca.

Dobro, to je geneza, a šta je sa odnosom medju polovima u današnje, moderno vreme, kada se veze ne zasnivaju isključivo zbog održanja vrste?

U današnje vreme žena je postala pitanje statusa. Imati lepu ženu, imati mladu ženu odraz je muškarčeve moći. Novac je u moderno doba (a i mnogo ranije, sa pojavom materijalnih vrednosti tipa zlato i drago kamenje) postao merilo moći. Nekada su muškarci bili lovci na divljač, a danas su lovci na novac. U oba slučaja žene su lovci na muškarce.

Ipak mi odgovor nije baš najjasniji ili ja nisam pitanje postavila na pravi način, a čini mi se da jesam. Dakle, zašto u čisto seksualnim vezama pitanje lične slobode nije nametnuto kao prioritetno, dok je to veoma bitno u javnoj vezi?

U čisto seksualnoj vezi može biti ljubavi, ali onda se javlja potreba da se taj neko predstavi široj javnosti, opet se može reći kao trofej. Ukoliko par zaista ne sme da obznani svoj “trofej”, zato što pravila igre tako nalažu, onda se neometano okreću jedno drugom, jer zbog toga su zajedno.

Pitanje dominacije u tajnoj vezi takodje nije prisutno, jer ne bitno je ko će voditi igru, vodjstvo se uzajamno smenjuje. Već u javnoj vezi muškarac mora da bude taj koji dominira i time pokazuje da je jači i vredan poštovanja. Jer, ako je njegova žena jača od njega i dominira situacijom, onda to znači da svaki drugi muškarac može da dominira nad njim. Opet se vraćamo genetskom materijalu kao što vidiš.

Ima li leka i pomoći?

Ima. Duhovno ostvarenje i osvešćenje pomoći će i muškarcu i ženi da postane Čovek. Ulazimo u doba Vodolije - doba Čoveka. Žene su već postale ratnice i lovci, samostalno obezbedjujući sebi egzistenciju. Muškarci im u tom smislu nisu potrebni. Muškarci osnivaju samostalna domaćinstva i žene im u tom smislu nisu potrebne. Zajednica novih ljudi biće zasnovana na uzajamnoj potrebi za energijom drugog pola i na razumevanju. Na prvom mestu razumevanje medju polovima je neophodno, da bi se razumeli mali ljudi koji sa njima rastu – deca, koja tek treba da postanu Čovek.

Kako stići do razumevanja?

Razgovorom. Razmenom mišljenja i slušanjem, a samim tim i uvažavanjem mišljenja onog drugog. Ne postoje dve identične osobe, čak se i jednojajačni blizanci razlikuju u karakteru i načinu razmišljanja. Treba shvatiti svoju različitost u odnosu na ostale, a samim tim i odvojenost od opšteg mišljenja i imati lične stavove o životu. Što znači da treba poštovati tudje stavove. Tako dolazi do razumevanja.

Zaista si fascinantan. Pričala bih još sa tobom, ali nemam ideja. Da li je izvodljivo nešto kao slobodna forma? Recimo, ti diktiraš a ja pišem?

Nije. Moraš da mi postaviš konkretno pitanje, koje zavisi od stepena tvoje zrelosti. A odgovore možeš da dobiješ na sva pitanja. Samo treba da ih postaviš.

Šteta. Dobro, zašto u izmenjenom stanju svesti nemam pitanja?

Zato što tada ulaziš u sferu Univerzalnog znanja i svi odgovori su u tebi, medjutim, pošto tada sve znaš, nema potrebe za pitanjem, pa samim tim ni za odgovorom.

Pošto mi je rečeno da su mi sve oblasti na raspolaganju, poželeh da postavim jedno stručno pitanje iz oblasti Kabale, pa prosto utišanim mislima postavih pitanje:

(Malo bezobrazno)

Odgovor, koji je usledio bio je u istom tonu.

(Nije)

Jesam li u pravu sa svojom vizijom Drveta života?

I jesi i nisi. Kabala je veštačka tvorevina, pokušaj čoveka da objasni sebe samog. Predeo koji tebe najviše interesuje je ipak suviše “visoko” za običnog čoveka. Šta običnom čoveku, znači “Univerzalna ljubav”, kada ni sa ovozemaljskom ne može da izadje na kraj. Ili “Univerzalna sila” - kada za njega reč sila znači: ubij da ne budeš ubijen, pokori da ne budeš pokoren. Ti ćeš shvatiti univerzalne kosmičke zakone uz pomoć šablona Drveta života, jer Božansko znanje samo po sebi nije znanje i potreban mu je šablon da se izrazi. Kad prevazidješ okvire Kabale shvatićeš sve, ali tada ćeš teško moći da to znanje objasniš. Sada si kao Prometej, kradeš vatru bogovima. U stvari Prometej je samo mislio da krade nešto dragoceno. Od Beskonačnog ne možeš uzeti toliko da bi se primetilo da nešto nedostaje. To je isto kao ukrasti zrno peska sa plaže i pri tome misliti da je uzeta velika stvar.