Da, govorili smo o tome da Čista svest, fokusirana razumom, teži da se ispolji u svim oblicima, radi sticanja iskustava i obogaćivanja Apsolutne svesti. U stvari, obogaćivanje lične svesti znači dosezanje Apsolutne svesti, jer Apsolutna svest već podrazumeva sve moguće oblike ispoljenja kroz razumsku svest.
Potencijal Apsolutnog svaki čovek nosi u sebi i svak je bar jednom u životu dosegao Apsolutno u čistom vidu. To je onaj trenutak kada čovek posmatra prirodu ili neku njenu pojavu. Kaže se da je bio zadivljen. U trenutku divljenja nestalo je čovekove pojedinačno izolovane svesti, čovek se celokupnim bićem pretapa u prirodu, zaboravivši pri tome na centar sopstvenosti zvan Ja. To je dosezanje Apsolutnog koje se dešava na tren, jer čovek i Neispoljeno i Apsolutno nosi u sebi.
Vodjen tom iskonskom potrebom čovek zaista teži da se ispolji u svim vidovima, a ono što uglavnom čini je ispoljenje u dozvoljenim vidovima. Moral je kategorija šabloniziranog ispoljenja i konstruisan je tako da njegovo kršenje dovodi do kršenja konstrukcije ličnosti, što se opet doživljava kao rušenje čitavog sveta i dovodi do osećaja bespomoćnosti, jer razum više nema formu za koju bi se držao. Obzirom da je slika sveta kreacija razuma i da su njena potpora upravo norme ponašanja, utisak da se svet ruši je ispravan. Ono što ljudima nije rečeno je da samo lažno može da se sruši, Čista svest se ne može uništiti. Doduše, ljudi su naslutili da je istina jedina prava vrednost, ali čak i sledbenici Puta istine teško shvataju suštinu Istine.
Sledbenici metafizičkih puteva će se već snaći, u skladu sa svojim sistemom. Šta je sa običnim ljudima, koji ipak čine većinu?
Običan čovek nosi u sebi potrebu da se ispoljava kroz sva moguća iskustva, a ta potreba iskazana je kroz radoznalost, koja i predstavlja potrebu za novim dogadjanjima. Okovan civilizacijskim normama i javnim moralom, čovek je ipak morao da pronadje adekvatne ventile za sopstveno ispoljenje, od kojih je većina sasvim prihvatljiva. Mada ima i nekih koji su proglašeni za poroke.
Sputan od malih nogu, mladi čovek prvi ventil za ispoljenje svesti nalazi u sanjarenju, odnosno maštanju. Poučeno slikama iz romana ili stripova, dete na krilima mašte doživljava sebe u raznim mogućim i nemogućim avanturama. Često baš tada počinje formiranje sekundarne note, ali mališana niko ne shvata ozbiljno.
Sa početkom puberteta, mladi čovek se sve više ispoljava na planu lične svesti i stiče lična iskustva tako da mašta, kao surogat ispoljenja, lagano prelazi u drugi plan. Postoje doduše, neki retki pojedinci koji ne prelaze ovu granicu i uplašeni od života nastavljaju sa sanjaranjem, umesto da se ispolje u ličnim iskustvima.
Snove modernog doba, kao izvanredne surogate ispoljenja, doneli su računari. U suštini veliki napredak civilizacije, računari su doneli silikonsku realnost u vidu video igara. Bezopasnim izlaganjem opasnostima, uz istovremeno apsolutno učešće svesti, video igre donose iskustvo akcije, uzbudjenja i straha zbog ishoda, zatim takmičarski duh i mogućnost prelaska u više nivoe. Suštinski video igre mogu da budu pozitivne, ako se tako shvate: kao bezopasno iskustvo straha, suočavanje sa nepoznatim, gde se jasno vidi da je nepoznato samo novo, a ne i neispoljeno. Najbitnija paralela, odnosno duhovna korist, je upravo prelazak na više nivoe igre, koji je analogan prelasku u više nivoe svesti. Video igre su jedan vid Znanja prikazan u nižem vidu. Medjutim, oni koji traže Znanje uglavnom smatraju igranje video igrica na računaru gubljenjem vremena, a onaj ostatak čovečanstva koji rado gubi vreme pored računara nije zainteresovan za proširenje svesti.
Računari su doneli i hakere, mlade ljude koji su opsednuti “stvaranjem uz pomoć reči”. Božanska uloga je neodoljiva i oni čitavo vreme posvećuju programiranju ili istraživanju programa koje su stvorili drugi hakeri. Ovde je ispoljenje usko ograničeno, jer takvi ljudi su apsolutno van običnog života i samim tim uskraćeni za neka uobičajena iskustva.
Ovo su bili ekstremni primeri. Veći deo čovečanstva, pod uticajem morala ili javnog mišljenja, ispoljava se na uobičajen način, naravno u velikoj meri sputan za odredjena ispoljenja. Sve potisnute želje, odnosno potrebe, odslikavaju se u snovima i ljudi često sanjaju zabranjene stvari. Mehanizam samoodbrane sistema ogleda se u iskrenom čudjenju: “Ne znam šta mi je bilo da to sanjam!” Vaspitanje u velikoj meri utiče na formiranje javne ličnosti, kojoj onda jedino polje snova ostaje kao mogućnost za ispoljenje. Žalostan je primer mladog čoveka, prepunog energije, kome nije dozvoljeno da tu energiju ispolji. Takve osobe uglavnom mnogo spavaju, što je istinski paradoks, jer spavanje upravo napaja energijom. Ovde se radi o čistoj inverziji. Sputavanjem ogromne lične energije ta ista energija troši se samo na potiskivanje i zato dolazi do manjka, odnosno pojačane potrebe za snom. Ne retko su takve osobe bolešljive, sa konstantnim lakim bolestima koje se brzo leče, ali i brzo reaktiviraju, jer energija traži ventil za ispoljenje.
Ulazak u rane srednje godine, već podrazumeva formiranje porodice i življenje ustaljenim životom gradjanskog društva. Surogat ispoljenja je opet dozvoljen, a to je življenje tudjeg života. Ljudi uglavnom žive život svog neposrednog okruženja, trudeći se pri tome da sakriju sopstveni život i evo stvaranja laži medju ljudima. “Prljav veš” se retko iznosi pred drugima, a akumulirano nezadovoljstvo dovodi do neuroza i depresija. Na scenu stupaju prijatelji i psihijatri, ali niko se ne usudjuje da postavi pravu dijagnozu: “pusti te besmislice i živi svoj život”, jer time bi prvo sebi trebali da upute tu poruku, da bi uopšte imali pravo da je saopšte bilo kome. Oni su dobar ventil, ali samo kada unutrašnji pritisak postane neizdrživ. Slično ekspres loncu.
Viši nivo surogata ispoljenja kroz tudje živote je čitanje knjiga i gledanje filmova. Prosečna domaćica uživa u sjaju i glamuru sapunskih opera, dok se intelektualka radije okreće dubokim tragedijama, gde jednim delom prepoznaje tragediju sopstvenog promašenog života. Medjutim, izuzetno malo je dela pisane i izgovorene reči gde glavni junak doživljava transformaciju i konačno slobodan počinje da živi svoj život. Kraj dela je uglavnom sličan njegovom sadržaju i sve podseća na psa koji juri sopstveni rep.
Onemogućen da živi sopstveni život, čovek se okreće poznatom. Ono što je nekada bilo sanjarenje i dešavalo se samo u mislima, sada postaje identifikacija i dogadja se samo na javi. Čovek se najčešće identifikuje sa radnim mestom, a naročito mu odredjeni položaj, koji zauzima, daje sigurnost i u privatnom životu. Ovo je još jedna dozvoljena kategorija, s tim što je mešanje suprotnih profesija zabranjeno. Ovaj tekst, kao deo metafizike, dozvoljen je jednom profesoru filozofije, ali tebi - knjigovodji - ovo ipak ne priliči. Ti to znaš i ovo namerno pominjemo, tek koliko da pokažemo ljudima da stvar može da bude drugačija.
Oni srećni ljudi, koji pronadju hobi koji ih zadovoljava, mogu da se ispoljavaju u tom pravcu, mada ne nalaze uvek na razumevanje okoline, ali i ovo je dozvoljen vid ispoljenja.
Identifikacija sa sportskim timom, u formi navijača, je možda najrasprostranjeniji vid ispoljenja. Identifikacija čak ide dotle da se mase sukobljenih navijača krvavo fizički obračunavaju medju sobom. Isto važi za pripadnike političkih, partija ili religija, čija se identifikacija u formi vere graniči sa fanatizmom. Ekstremni slučajevi se ili kažnjavaju od strane pravosudja ili takav čovek, vodjen unutrašnjom snagom, postaje vodja. Istorija je zabeležila odredjeni broj diktatora koji su fanatično sprovodili svoju volju, čak goneći ljude u smrt. Isto važi za verske vodje. Verovatno je svima poznat slučaj masovnog samoubistva vernika jedne sekte.
Ostatak čovečanstva, koji nema dozu fanatizma u sebi, ispoljava se kroz življenje života sopstvene dece, u formi brige o njima. Odvajanje dece od sebe, jer deca počinju svoj život i zasnivaju sopstvene porodice, doživljava se veoma teško, jer čitava konstrukcija života se ruši. Medjutim, dovoljno je sačekati nekoliko godina i unučići vraćaju na scenu stari šablon ispoljenja.
Jedan mali broj ljudi uživa u istorijskim ličnostima i diveći se njihovim delima ispoljavaju se uživljavanjem u mit o heroju.
Napomenuću još jednom da je sve napred pobrojano surogat ispoljenja lične svesti, donekle prihvatljiv za one sa naprednijom karmom, jer svest se delimično ispoljava kroz razne identifikacije. Takodje, uočavanje ličnih osobina u junaku filma ili knjige pomaže osvešćenju. Ne mogu da kažem da se treba apsolutno odreći civilizacijskih tekovina naprotiv, one ubrzavaju duhovnu evoluciju. Ono što je bitno je upravo osvešćenje i sagledavanje ispoljenog sveta sa odredjene distance, da bi se mogla uočiti sopstvena ličnost i odrediti sopstveni put, koji je pravi.
Pored prihvatljivih, tačnije rečeno civilizacijski dozvoljenih surogata ispoljenja lične svesti, postoje i neprihvatljivi, nazvani porok. Čovek koji se odaje poroku suštinski pokušava da pobegne od nezadovoljavajućeg življenja, ali na žalost, put koristi na pogrešan način i sa pogrešnim ciljem.
Poroci koje želim da pomenem su kocka s jedne, i alkohol i droga, s druge strane.
Kocka je u suštini potreba za doživljavanjem uzbudjenja, avanturizam sadržan u neizvesnosti ishoda. Kockar može da bude na pravom putu, samo treba da ga shvati.
Moram da se umešam. Kako porok može da bude pravi put?
Spoznajom suštine svaki put je pravi. Nema pogrešnog puta, ima samo pogrešnog cilja. Nastaviću sa kockanjem. Prvo, kockari imaju veoma razvijenu intuiciju, što je odlika viših stanja svesti. Dalje, maksimalnom koncentracijom, koja je neophodna ako se želi pobeda, postiže se usmerenje misli i aktiviranje Centripetalne sile. Sa istom predanošću vernik se obraća Bogu. Šta više, kockari su veoma često u predanoj molitvi da dobiju odredjene karte i slično, tako da kockarnice predstavljaju hramove vere, ali u drugom vidu. Aktiviranje Centripetalne sile dovodi do aktiviranja Centrifugalne sile istovremeno, koja se manifestuje kroz materijalni motiv, odnosno novčanu dobit. Kockanje je porok, jer je dejstvo involutivnog luka i spuštanje energije u materiju. Kao što rekoh, put je dobar, ali je cilj pogrešan. Jedino što treba uraditi u ovom slučaju je kockanje radi kockanja, a ne radi sticanja dobiti. Doduše, tada bi kockarnice gubile dobit, jer bili bi potrebni veoma mali ulozi, nešto kao članarina. Kada bi se ljudi kockali samo radi igre, ali sa istom predanošću, tada bi fokusiranom svešću postepeno ulazili u više sfere Duha, odnosno njihova svest menjala bi frekvenciju što bi dovodilo do dubljeg razumevanja. Vrati se i pročitaj onaj deo o smislu molitve u poglavlju “Religija”, pa će stvar biti mnogo jasnija.
Drugi poroci, koji direktno utiču na menjanje stanja svesti, su alkohol i droga. Pod uticajem alkohola tanje se barijere u svesti i čovek se neometano ispoljava, u zavisnosti od količine alkohola koju je uneo u sebe. Kada bi čovek koji pije posmatrao promene u svojoj svesti sa svakom sledećom čašom, to bi bio put očišćenja, samospoznaje i duhovnog napredovanja. Medjutim, najčešći je slučaj da se pije u društvu, uz muziku i tako je onemogućeno samoposmatranje, jer i druženje i muzika koja se sluša u takvim prilikama, zahtevaju komunikaciju sa drugima. Veoma je čest slučaj da pijana osoba tada ispoljava svoje potiskivane osobine koje, u akumuliranom vidu, često deluju groteksno.
Alkohol je opravdan samo u cilju postepene samospoznaje. U slučaju besciljnog konzumiranja samo dovodi do zavisnosti.
Isto važi i za drogu, koja čak mnogo lakše, ne tanji već ruši barijere u svesti, odnosno barijere lažnog ispoljenja. Laka droga je dovoljna za ciljnu samospoznaju, teške droge, već izazivaju halucinacije, od koji se uglavnom nema koristi.
Kako deluju droge?
Droga utiče na promenu frekvencije svesti i svojim dejstvom fiksira čovekovu svest na odredjenoj frekvenciji. Ukoliko čovek ima jaku volju i zna da upravlja sopstvenom svešću, tada može po želji da menja frekvencije i zadržava se po volji na odredjenom nivou. Droga je u prvi mah kao lift, a u drugom slučaju kao prevozno sredstvo, figurativno rečeno.
Upotreba droga ipak nije preporučljiva, uostalom prvobitna upotreba bila je rezervisana za vračeve, koji su uz pomoć nje stupali u direktan kontakt sa božanstvima ili za dovodjenje u trans učesnika rituala, koji su tako kolektivno primali poruke sa višeg nivoa. Za običnog čoveka droga je ipak opasna, jer ako krene putem samospoznaje suočiće se, nepripremljen, sa svim užasom potisnutih osobina, emocija i sećanja, a bez štita razuma, koji je potpuno odstranjen. Čovek je nemoćan pred Gorgonom, a ono što se okameni je želja da se postupak ponovi, bez obzira na posledice. Naravno, droga može da iznedri i prijatne osećaje i vizije, ali suštinski su takva ispoljenja besmislena, jer nemaju podlogu u konkretnom ispoljenju svesti.
Neki umetnici koristili su drogu za kontakt sa Inspiracijom i čak su uspevali da stvore prava umetnička dela, ali na kraju su ipak bivali savladani njenom razornom snagom koju nisu mogli da podnesu.
Ako se neko odluči da krene putem samospoznaje i ubrza duhovnu evoluciju ipak bi trebalo da se kloni droga, jer lift uvek može da se zaglavi ili otkači, stepenice su ipak bezbednije.
Najbolji i najefikasniji način je promena stanja svesti relaksacijom Duha. Meditacija je dobar način, ali samo kao polaz, ne kao krajnji i konačni cilj. Psihoanaliza je takodje dobar polaz. Dolaženje do sopstvene suštine, uz istovremeno jačanje volje, je spor ali siguran put.
Kako da čovek spozna sopstvenu suštinu i odvoji sebe od lažnih ispoljenja?
Nezadovoljstvo sobom je siguran znak, ne da nešto nije u redu, već da sve nije u redu. Čista svest šalje neprekidne poruke razumu da je na pogrešnom putu. Utapajući se u okolinu, ispoljavajući se kroz surogate, čovek pokušava da ispuni zadovoljstvom sopstvenu svest, bežeći ili u rad ili u zabavu. Kao nove varijacije ispoljenja to donekle okupira i na neko vreme zaista donosi zadovoljenje, ali na kratko. Nezadovoljstvo, koje je suštinsko, ipak ostaje. Jer kada čovek zadovolji potrebu za druženjem, ljubavlju i materijalnim dobrima, kada jednog trenutka shvati da ima sve što je želeo, a ipak nije suštinski zadovoljan, tek tada može da se okrene sebi kao jedinom pravom izvoru. Oni retki pojedinci razvijenijeg duha mogu, i pre nego što zadovolje sve uobičajene potrebe, da shvate da je izvor potreba u njima samima. Medjutim, bavljenje metafizikom, u svim njenim ispoljenim oblicima – joga, meditacija i razni psihički treninzi, ipak mogu da budu surogat ispoljenja. Čovek koji nije duhovno zreo, a bavi se nekom od metoda samorazvića, može to da čini iz dva razloga: iz pomodarstva, jer to je sada u trendu, ili kao beg od stvarnosti sa svom odgovornošću koju ona u sebi nosi.
Zanemarićemo ove poslednje, mada će se retko ko prepoznati u ovom opisu, upravo zbog sujete koja je štit lažnom ispoljenju. Govorićemo samo o onim ljudima koji su zaista spremni da krenu putem samospoznaje.
Kao što rekosmo, prvi siguran znak da nešto nije u redu je osećaj hroničnog nezadovoljstva, koji ni jedan vid zabave ne može da potisne. Osoba modernog doba u tom slučaju odlazi psihoanalitičaru ne bi li otkrila korene tog nezadovoljstva. Više puta sam ponovio da je psihoanaliza dobar start, ali ne i dobar završetak. U tretmanu, pričajući otvoreno o sebi, čovek prvi put stiče mogućnost da iskreno iznese neke svoje stavove i osobine, a da pri tome nema negodovanja od strane sagovornika. Osvešćenje traumatičnih doživljaja je poželjno, jer time se oslobadja energija akumulirana u sećanjima i istovremeno se oslobadjaju osećaji vezani za doživljaj kao što su bes, tuga i osećaj krivice. Medjutim, upravo ova restimulacija, koja je predstavljena kao krajnji i konačni cilj psihoanalize, predstavlja sporedan produkt. Pravi put je upravo u spoznaji sopstvene ličnosti.
Ukoliko je čovek zaista spreman da se uhvati u koštac sa samim sobom, psihoanalitičar mu nije potreban. Jedino što mu je potrebno je rešenost i disciplina da se istraje do kraja, a kao pomoć može da mu posluži knjiga iz oblasti popularne psihologije, kojih zaista ima dosta. Uz knjigu koja ga podstiče na razmišljanje, treba započeti sa analizom sopstvenih reakcija sa pitanjem: zašto reagujem na odredjeni način? Naravno, za samospoznaju potrebne su godine truda, preobražaj ne može da se dogodi preko noći, jer i lažno ispoljenje formirano je godinama unazad.
Ovo bi bio aktivni vid samospoznaje. Pasivni vid će nekima više odgovarati, naročito onim osobama koje su u svakodnevnom životu veoma aktivne. Samospoznaju u pasivnom vidu predstavlja meditacija. I ovde postoje mnoge škole meditacije kojima čovek može da se pridruži, ali nije neophodno. O meditacijama je napisano more knjiga ja ću ipak biti kratak.
Potrebno je izolovati se od buke i prisustva drugih ljudi. Za neke osobe je ovo veoma teško, ali za početni impuls je potrebno imati volju. Uz apsolutnu volju sve prepreke se povlače. Znači, potrebno je izolovati se od spoljašnjih uticaja, da bi se razum neometano okrenuo sebi. Poželjno je da to bude uvek isto mesto u istoj prostoriji, jer svaki novi detalj spoljašnjeg okruženja odvlači pažnju.
Namestite se udobno i potrudite se da činite što manje pokreta. U početku telo traži aktivnost i biće vam teško da se potpuno opustite, javiće se svrab ili bol zbog neudobnog polozaja, koji je pre samo par minuta bio dobar. Nema potrebe da se opirete, počešite se ili namestite udobnije. Sve su ovo samo početne smetnje, koje vremenom nestaju. Ono što je jedino bitno je volja da se proces nastavi.
Prepustite se sopstvenim mislima, ali ne kao onaj koji razmišlja, već kao posmatrač. Posmatrajte svoje misli kao da gledate film, recimo. Verovatno ćete prvo razmišljati o dnevnim aktivnostima proteklog dana, zatim o osobama koje ste sreli. Ako ste doživeli neku neprijatnost, sasvim sigurno će ona biti u fokusu. Nelagodne emocije su siguran znak da tu nešto nije kako treba i upravo njih treba analizirati. Pokušajte da pronadjete uzrok sopstvenoj nelagodnosti, ali ne tako što ćete odmah okriviti druge za vaš loš polozaj. Potražite sopstveno ponašanje koje je dovelo do odredjenog dogadjaja. Shvatanjem da je sukob podrazumevao i vas, spoznajom neke svoje osobine koja je dovela do sukoba doći ćete do razrešenja.
Proces nije ni malo jednostavan, trud može da se uporedi sa Sizifovim, ali ipak je efikasan. Posle nekoliko meseci prakse počeće da se javljaju efekti. Vremenom ćete se toliko uvežbati da ćete, već u toku nekog dogadjanja shvatati vaše sopstveno učešće u eventualnom sukobu, kao i sopstveni motiv.
Suština svega je u razumevanju sopstvenosti. Svaki čovek je savršena svest, ali do nje treba doći trudom, jer civilizacija je tako napravljena da je samo slepa poslušnost poželjna, sa naglaskom na “slepa”. Nema potrebe za strahom da će osvešćeni ljudi razoriti civilizaciju. Civilizacija je duh čovečanstva, a osvešćeni ljudi razumevanjem će uspostaviti mnogo bolju civilizaciju. Da bi se do toga došlo potrebno je da svaki pojedinačni nosilac razuma - čovek - osvesti sopstvenu svest, a to se na prvom mestu postiže razumevanjem sebe, odnosno sopstvene ličnosti. Samo tako nastaje pravo zadovoljstvo.
No comments:
Post a Comment