Apokalipsa Novog Doba

"Svi se mi klanjamo Bogu Novcu", a jedan od vidova vršenja Njegove službe je upavo ekonomska vezanost: za roditelje, poslodavce, kolege, poslovne partnere pa i, u krajnjoj liniji, za državu u kojoj živimo. Ta ekonomska zavisnost na prvom mestu je psihološka zavisnost, jer ono što nas sprečava da raširimo sopstvena krila i vinemo se putem slobode je zapravo strah da nećemo imati dovoljno Njegove milosti za iole pristojan život.

Veoma zanimljivo pitanje je: šta bi se dogodilo kada bi svi ljudi bili materijalno obezbeđeni, kada ne bi morali da pristaju ni na kakve kompromise življenja sa drugim ljudima? Kako bi tada izgledao svet?

Jedan od arhetipova idealnog života je pojam "čarobnog štapića", gde se jednim pokretom situacija apsolutno menja, u korist trenutno izmenjenog sveta, kreiranog prema željama "čarobnjaka". Uz pretpostavku da neko zaista mahne čarobnim štapićem i, uz pomoć snage želje velike većine čovečanstva, trenutno nastane potpuno materijalno blagostanje, taj prvi trenutak bio bi ispunjen ushićenjem i srećom. Svi bi se divili blagodetima koje ih okružuju, ponosili bi se nakitom koji poseduju, kvalitetnim predmetima koje upotrebljavaju. Mnogi to čak ne bi mogli da podnesu, pa bi ih ta blagodet koštala samog života. Međutim, ta euforija ne bi bila dugog veka. Ljudi bi veoma brzo shvatili da je jedina vrednost kvalitetnih i skupih predmeta sadržana upravo u njihovoj nepristupačnosti. Kada bi svi predmeti bili udobni i lepi, udobnost i lepota bi postali sastavni deo života, u smislu zadovoljenih čula i ništa drugo. Materija bi tako konačno bila skinuta sa pijedestala na kome je vekovima boravila i dobila bi svoju jedinu pravu vrednost: upotreba u svrhu zadovoljenja. Ono što zaista teži ka zadovoljstvu je sama čovekova duša, a čoveka materija može zadovoljiti samo u smislu olakšanja telesnog bivstvovanja, što ne znači da bi materijalno blagostanje donelo i kvalitativnu promenu u smislu iznenadnih ozdravljenja ili poboljšanja zdravstvenog stanja svih ljudi. Bolesti bi postojale i dalje, ali bi se vremenom i njihov nivo znatno smanjivao, jer bolest na prvom mestu nastaje kao pobuna protiv prisile i nametanja poželjnog života.

Materijalno zadovoljeni ljudi najednom bi ostali bez osnovnog pokretačkog motiva - rad radi sticanja materijalnog blagostanja. Oslobođeni tereta, kao što je na prvom mestu obaveza, a zatim i fizički napor, osetili bi se krajnje izgubljeno i beskorisno. To bi u sledećoj fazi donelo pojavu masovnih samoubistava, jer mnogi ljudi kroz sticanje novca dobijaju potvrdu sopstvene vrednosti, iza koje se krije krajnji osećaj beskorisnosti i nesigurnosti. Obezvređivanje materije, njenom apsolutnom dostupnošću, takvim ljudima bi doslovce izmaklo tlo ispod nogu i oni više ne bi imali svrhu sopstvenog postojanja.

Emotivne ucene, najčešće od strane roditelja, izgubile bi važnost. Rečenica: "Ja se mučim, a ti se tako ponašaš prema meni..." postala bi krajnji besmisao, što je oduvek i bila. Svako mučenje je na prvom mestu potpuno lični osećaj, koji nema veze sa drugim ljudima, osim ako čovek sam tu vezu ne pronađe, a optuženi se oseti prozvanim i time sam sebe proglasi za krivca. Mnoge emotivne veze bazirane su upravo na ekonomskoj zavisnosti od ukućana, gde su reči "ljubav" i "harmonija" postavljene na lažni presto. Otvoreno pokazivanje netrpeljivosti smatra se nezahvalnim stavom, što ukazuje da je zahvalnost dobila licemerni odraz i da je osećaj prave zahvalnosti zaista redak.

Laži bi takođe izgubile svaki smisao, jer najčešći uzrok laži je pribavljanje materijalne koristi ili izbegavanje krivice. Kazna za krivnju je, u blažem obliku, iskazana kroz uskraćivanje materijalnih dobara, bilo da se krivac novčano kažnjava za učinjeno delo, bilo da roditelji svoje dete kažnjavaju uskraćivanjem željenog predmeta. Drugi, mnogo teži, vid kazne je izolacija, gde se uskraćuje prisustvo drugih ljudi i takva kazna ostala bi samo za učinjene moralne prekršaje.

Vladanje nad drugim ljudima bilo bi potpuno dovedeno u pitanje. Politika bi prestala da postoji, jer ko bi se prihvatio potpune odgovornosti za jedan narod, a bez materijalnog motiva koji najčešće stoji iza? Ratovi ne bi postojali, jer niko se ne bi borio ni za teritorije, ni za posede, bilo čije.

Bog Novac je svoje prste upleo i u predele duha, nagrađujući novcem stvaraoce umetničkih ili naučnih dela, donoseći snobizam i pomamu, bilo za stvaranjem kvalitetnog umetničkog dela, bilo za njegovim posedovanjem. Gubitak prioriteta materije neminovno bi na površinu izneo vrednosti duha. Duhovnost bi konačno dobila priliku da se iskaže u svom pravom svetlu jer, pod uticajem materije, mnogi materijalni motivi zaogrnuti su plaštom duhovnosti, religioznosti ili misticizma, dok iza svega stoji potreba za materijalnim blagostanjem. Materijalno zadovoljeni ljudi teže ostvarenju duha, pa rado pristaju na "zamenu", sledeći gurue, dajući dobrovoljne priloge, pokušavajući da kupe sopstveni duševni mir.

Kada bi materija jednog trenutka izgubila priroritet koji sada ima, među ljudima bi zavladala potpuna anarhija. Ljudi bi dobili potpunu slobodu sa kojom ne bi znali šta da učine. Prikrivena netrpeljivost bi se javno pokazala, mržnja bi se videla na mnogim licima, a većina ljudskih zajednica bi se raspala u trenutku. Međutim, najveći problem čovečanstva zvao bi se: dosada. Oslobođeni obaveza staranja o materiji pojavio bi se višak vremena koje treba ispuniti nekom aktivnošću. Sve aktivnosti koje čovek ima u svoje slobodno vreme takođe bi postale besmislene. O čemu nam govore knjige, filmovi, šta čitamo u novinama? Tu su nam tuđi životi takoreći na dlanu. Učestvovanjem u javnom životu, istovremeno skriveni u privatnosti sopstvenih domova, mi čitamo ili gledamo kako se ljudi bore za prestiž među drugim ljudima, uživljavamo se u njihove muke opstanka u svakodnevnom životu, nadgledamo ratove i pogibije drugih naroda. Pratimo svoju i tuđu politiku, interesuje nas šta rade naši i njihovi vladari. Prestankom važnosti materije sve ono što je do sada ispunjavalo naša interesovanja izgubilo bi važnost. To bi za mnoge ljude takođe značilo gubitak smisla života, što bi ponovo uzrokovalo pojavu masovnih samoubistava.

Čovek bi ostao ogoljen sam pred sobom. Do skora prinuđen da se ponaša na određeni, dozvoljeni način, dosledno poštujući norme i pravila ponašanja među ljudima, najednom bi bio slobodan da se ponaša kako hoće. Taj trenutak prepuštanja onom unutrašnjem sopstvu neminovno bi doveo do proboja barijere između svesnog i nesvesnog dela ličnosti. Sve ne prihvaćene čovekove osobine potisnute su u nesvesni deo njegove psihe. Suočavanje sa samim sobom je najbolnija stvar koju jedan čovek može da doživi, ali je neminovno za sve one koji tragaju za duševnim mirom. Međutim Bog Novac je i od toga napravio dobar posao, pa je psihoterapija postala veoma dobro plaćena profesija. Čovek, generalno gledano, smatra da sam sebe najbolje poznaje. Međutim, uz toliko potisnutih osobina, želja i postupaka, inventar nesvesnog je zaista teško držati celog na okupu i znati ga do svih detalja. Trenutno oslobađanje od okova potisnutog sadržaja svesti na mnoge bi delovalo šokantno, jer bi na površinu grunuli demoni straha, zajedno sa oslobađanjem potisnutog dela sopstva. Ovo bi svakako uzrokovalo pojavu masovnog ludila i ponovo masovnih samoubistava.

Posle svih ovih pošasti na zemlji bi ostala tek šačica zbunjenih ljudi, okružena materijom koja je konačno dobila svoju pravu vrednost. Reč "blago" više ne bi označavala nagomilanu materiju već ugodnost. Kad je nešto blago, onda je ugodno, prijatno, svojom osobinom mira zadovoljava čula, smiruje dušu.

Moral bi napokon dobio svoju pravu vrednost. Nemoral bi bio jedino ugrožavanje tuđe ličnosti, tuđih osećanja. Kazna za prestup bila bi jedino spontana izolacija društva od takve osobe, a oprost greha sam prekršilac bi davao sebi, iskrenim i dubokim pokajanjem. Greh se kod takvog pojedinca više nikada ne bi ponovio, jer iskreno kajanje je zapravo shvatanje kako se osećao drugi čovek, koji je bio emotivno ili fizički povređen.

Vladavina duha neminovno bi, u prvim vremenima, dovela do masovnog izliva egoizma. Međutim, ova nevolja ne bi bila dugovečna. Obzirom da bi svima bilo dozvoljeno da budu egoistični, ljudima bi nedostajalo društvo drugih ljudi. Čovek zaljubljen u sebe nema osećaja za druge ljude, a pošto izostaje materijalna korist, ne bi bilo potrebe za ulagivanjem i dodvoravanjem bilo kome. Egoisti bi bili krajnje usamljeni, što bi u krajnjoj liniji zahtevalo da i oni sami budu otvoreni i iskreni prema drugim ljudima. Prijateljstvo i ljubav konačno bi dobili svoj pravi iskaz.

Kreativnost i umetničko izražavanje postali bi sastavni deo života koji se živi sa lakoćom. Ljudi bi se i tada takmičili u stvaranju lepote, ali takve tvorevine služile bi samo uvećavanju opšte radosti i duševne nadgradnje.

Život bi postao radost čistog postojanja u lepom. A šta nas sprečava da ga takvim doživimo? Lepota nas uvek okružuje, jedino nas naslage materije, kao priroritet u svesti, sprečavaju da tu lepotu primetimo sada i ovde.