Bestijalnost slobode

Sloboda. Večita potreba svakog ljudskog bića, ispisana po zidovima, istaknuta, kao verbalni transparent poviše naših glava, u svakoj ozbiljnijoj želji. Valjda i ne postoji čovek čiji najdublji san, čijem ostvarenju teži na svaki način, ne predstavlja oslobađanje. Ovo samo potvrđuje da je osećaj slobode urezan duboko u svakome od nas, ali niko ne može jasno odrediti koja je to sloboda koju tražimo i šta je to što nas sputava. Međutim, čovek nije navikao na slobodu, iako je neprekidno traži, tako da njeno ispoljavanje veoma lako sklizne u bestijalnost.

Čovek je zarobljen sopstvenim vrednostima, najčešće sopstvenom mišlju o tome da je ne slobodan. Prvobitni aspekt zarobljavanja predstavlja već samo pristajanje na opšte norme življenja, a bez razumevanja njihove neophodnosti, a to pristajanje nazivamo vaspitavanjem. Vaspitavanje je proces koji započinje u najranijem dobu života i koji neprekidno traje jer, dok nas prvobitno vaspitavaju samo roditelji, vrlo brzo tu ulogu vaspitača preuzme okolina, a naročito sredstva javnog informisanja. Čovek koji se javno odupre opštem mišljenju o vrednostima bilo čega, najčešće biva verbalno kamenovan. Banalan primer bio bi čovek koji, pri punoj svesti o sopstvenoj normalnosti, izađe u javnost sa dve različite cipele na nogama. Takav izgled odmah izaziva pobunu okruženja, iako on realno ne ugrožava nikoga. Svaka ekstravagancija u izgledu dočekuje se sa podozrenjem, a ne retko predstavlja jedini razlog za odbijanje osobe koja samo svojim izgledom, ali ne i ponašanjem, pokazuje da ne mari mnogo za standardno utvrđene društvene norme. Ovo je elementarni aspekt čovekove ne slobode, tačnije njegovog uslovnog zarobljavanja okvirima javnog mišljenja.

Ipak, ono što odlikuje svaku ispoljenu jedinku u prirodi je njena različitost u odnosu na čitavu vrstu, pa makar ta različitost bila i neznatna, ona ipak postoji. Jedino se čovek trudi da se potpuno ukalupi u dozvoljene vrednosti, najčešće nepisane, koje su nametnuli drugi ljudi, takođe jedinstveni u odnosu na druge jedinke. A potreba za slobodom se pojačava, tražeći bilo koji način da čovek udovolji svojoj potrebi za opuštanjem i postajanjem onim što zapravo jeste i što je oduvek bio.

Moderna tehnologija donela je blagodeti udobnog života, ponudivši zabavu u onaj višak vremena što ga je omogućila i istovremeno dajući mogućnost čoveku da bude u kontaktu sa drugim ljudima, a ipak zaštićen na neki način. Kontakti putem interneta su odličan primer za to kako sloboda lako može preći u bestijalnost. Javni identitet, putem koga nas okolina prepoznaje i uvažava, u zavisnosti od toga koliko smo pristali na norme, pristupom na internet se gubi i svaki pojedinac može da preuzme slobodu privatnosti, zaštićen pseudo imenom koje bira po volji. Pretvorivši se u slova na ekranu, čovek je u mogućnosti da pisanim putem komunicira sa drugim osobama, a da se pri tome o njemu zna samo onoliko koliko on sam to dozvoli. Takva anonimnost je verovatno jedini vid apsolutne slobode koju čovek može da doživi, stoga ima neodoljiv poriv da oslobodi sve svoje delove, naročito one koji su sputani kada je javni identitet u pitanju, pa čak i lični, privatni kontakti.

Sputani delovi sopstva potisnuti su u nesvesno i njihovo oslobađanje zahteva ponovno proživljavanje, tako da sloboda kroz anonimnost ne može biti zaista oslobađajući faktor. Primer su traume, šokovi ili neprijatne situacije, koje čine sadržaj podsvesti svakog čoveka. Međutim, potisnuta seksualnost, koju možemo sresti kod svake dobro vaspitane osobe, ovde ima mogućnost da se neometano ispoljava, jer njeno propuštanje kroz svest uvek donosi osećaj prijatnosti. Ali, kao što sve zatvoreno, koje se ne provetrava, počne da truli, šireći neprijatne mirise, tako je i sa osećajima koji se, tako raspušteni, razjure na sve strane, vapeći za ispoljavanjem. Osoba tada uživa u oslobađanju, ne primećujući trulež koji izlazi kroz slova na ekranu, pretvarajući se u prljavu perverziju. Ukoliko se sretnu dve osobe sa istom potrebom, tada orgijanje u blatu može da potraje. Logično pitanje, koje se samo nameće, je: može li se duša očistiti od blatnih naslaga tako što će tuđe blato primiti na sebe? I ko je dovoljno čist da može primiti tuđ smrad a da se pri tome i sam ne isprlja? Stoga je najbolje ostaviti one koji uživaju da se valjaju u blatu, da se prepuste svojoj zabavi. Neka se svako potraži na onoj ravni na kojoj se najbolje oseća. To bi možda bilo jedino pravo ispoljavanje slobode, jer jedina mera slobode je drugi čovek.

Sloboda da, ali ne po cenu ugrožavanja tuđe slobode.