San je projekcija svesti, a kako svest zapravo projektuje realnost čineći je stvarnom i materijalnom, isti mehanizam deluje i u snovima, gde sanjano postaje nematerijalna realnost. Za san bi smo mogli reći da je, na neki način, otpad dnevne svesti, jer sve situacije koje su u budnom stanju nemoguće, u snu ili na mestu sna, postaju sasvim moguće. Primer za ovo je san u kome sam dugo posmatrala jednog crnog psa. Prizor sasvim običan i realan, koji uopšte ne bi bio zapamćen da pas nije, uz prilično naprezanje, izgovorio moje ime! Iznenađenje koje sam osetila u tom trenutku me je i probudilo.
San može biti odraz realnosti i skup iskustvenog materijala, bilo ličnog, bilo kolektivnog, ali on može biti i prekognitivne prirode. Lična svest projektuje buduća dešavanja, bilo svojim namerama, bilo pod uticajem energija koje se manifestuju na različite načine na određene pojedince. To nameravanje lične svesti da se određene situacije odvijaju na očekivani način nastavlja se i u snu, jer namera je nesvesna u svakom slučaju, tako da se u snu mogu dešavati neke situacije koje prikazuju mogući epilog date namere. Obzirom da je slika jezik snova, prekognitivni san je često nerazumljiv u prvom momentu jer ono što određuje značaj i značenje datih slika, odnosno toka događaja, je sama svest snevača sa svojim ličnim asocijacijama. Čest primer za to može biti komentar da je sanjana određena osoba koja je "uvek loša na snu". Mehanizam tumačenja negativnog prizvuka datog sna je u ličnom odnosu prema sanjanoj osobi ali ovoga puta na javi. Osoba "lošeg predskazanja" sasvim sigurno izaziva negativan stav na javi, stav koga sanjač ne mora biti uvek svestan, jer civilizacijske norme ga primoravaju da prema takvoj osobi gaji pozitivne emocije. Obično su u pitanju rođaci ili komšiluk, osobe prema kojima moramo biti ljubazni radi odrzavanja mirnih međuljudskih odnosa. Da bi kreirana emocija bila realna, neophodno je "zaboraviti" osnovni emotivni stav i zaista osećati pozitivne emocije prema datoj osobi. Međutim, san ne poznaje zabranu i negaciju, stoga se na polju sna sve prikazuje onako kako zaista jeste, te je sanjanje mrske osobe zaista negativan predznak.
Snovi u kojima se pojavljuju umrle osobe mogu se tumačiti dvojako. Jedno tumačenje je na bazi vec prethodno rečenog, da su oni simboli određenih emocija koje su "umrtvljene" pa pojavljivanje pokojnika u snu predstavlja izvesno oživljavanje starih emocija ili stavova, jer su kao takvi neophodni za ostvarivanje date namere. Drugo tumačenje, koje ne mogu preskočiti, je sanjanje pokojnika koji traže određene predmete ili hranu, tvrdeći da im to nedostaje. Lično nemam iskustvo takvog sna, ali mnogo je priča o takvim snovima od različitih osoba, što može ukazivati na jednu zajedničku podlogu. Ukoliko prihvatimo stav da se duše umrlih nalaze na određenoj frekvenciji svesti u nematerijalnom obliku, čekajući trenutak ponovnog rođenja u novom telu (šo podrzava hinduistička teorija reinkarnacije), tada ove snove možemo nazvati mestima kontakta sa dušama dragih, preminulih osoba.
Mehanizam koji elementarno upravlja snovima je svakako namera snevača, koja se može manifestovati na različite načine. Ukoliko je snevač osoba višeg intelektualnog tipa, san mu može doneti rešenje intelektualnog ili naučnog problema kojim je okupiran neko vreme. Primere za ovo imamo kod nekih naučnika. Lični primer za ovo je san u kome makazama rasecam neku žičanu mrežu koja me okružuje. Objašnjenje: godinama sam proučavala Kabalu, uokvirena njenim osnovnim simbolom - Drvetom Života, koje strukturalno izgleda kao skup od deset lopti povezanih "prečagama". Rasecanje mreže značilo je izlazak iz okvira Kabale, što se posle nekog vremena i dogodilo, jedino što sam zadržala kabalistićki način razmišljanja, u analogijama, koji mi sada pomaže kao metod za istraživanje.
Snovi, kao deo svesti, mogu biti smesteni u sećanje, istovetno sećanjima na doživljaje koji su proživljeni u budnom stanju svesti. Ono što budnu svest generalno razlikuje od svesti tokom sna je njeno fokusiranje. San i java se razlikuju samo po fokusu svesti. Fokusirana svest je razum, koji deluje na javi i svojim jasnim viđenjem procenjuje događaje i mogućnosti, prima utiske i emocije i kao takve stvara iskustva i reakcije na okolinu. Sve to biva smešteno u sećanje, kao izvesnu bazu podataka, iz koje se kasnije, metodom asocijacija, nove situacije prepoznaju na bazi prethodnih iskustava, te se tako reaguje na okolinu. Ovaj mehanizam je često poguban po međuljudske odnose i uzrok mnogih konflikata, jer situacija koja je prepoznata kao slična nekoj davnašnjoj, negativnoj situaciji, stvara ponovo istu reakciju, koja je za dati trenutak neprimerena. Ovaj mehanizam deluje i u snu.
Ukoliko sećanja definišemo kao energetske tvorevine veće "specifične težine" ili gustine energije, onda sećanja jave i sećanja sna imaju podjednaku težinu u svesti. Ono što određuje težinu ili gustinu utiska, svejedno, je jačina kojom se doživljaj prima. Snovi koji se pamte obično su puni emocija, najčešće je strah uzrok da se san zapamti, a ponekad sanjanje veoma lepog "doživljaja" ostane zabeleženo u sećanju zbog intenziteta emocija koje su sadržane u njemu. Obzirom da je razum zgusnuta ili fokusirana svest, logično je da "zgusnute" emocije imaju snagu fokusirane svesti ili razuma, i kao takve lako bivaju smeštene u memoriju. U slučaju sna koji ima značaja kao prekognitivni san, dešava se spontano buđenje usred noći da bi se san zapamtio i predao dnevnoj svesti na dalju analizu.
San je oblik svesti u kome ne postoje negacije, u kome su sve mogućnosti dostupne ali osnovni mehanizmi uma nastavljaju da deluju i u snu. Sve što je van tih standardnih mehanizama zahteva veću kolicinu energije svesti da bi bilo sanjano kao mogućnost, a zbog te veće kolicine energije takav san i biva zapamćen kao neobičan.
No comments:
Post a Comment