Odgovori su svuda oko nas, samo treba da postavimo pitanje. Oni kao da su žedni pitanja, jer sami prilaze čim ih orosi jedno "zašto?", a mi u moru ponuđenih odgovora teško umemo da prepoznamo koji je pravi.
Pitala sam se kako je moguć susret na samom dnu sopstvenog Pakla, a svako od nas sa gnušanjem odbija taj mračni deo sebe čim i nasluti njegovo postojanje. Govorimo o čistoti i blistavosti Duše, a zaboravljamo da smo stvoreni i živimo u svetu dualnosti, parova suprotnosti, tako da svako blistanje iza sebe nosi težak mrak, koji i podržava to blistanje. Kako bi smo znali za oslobođenu Dušu, da ne znamo njeno zarobljavanje? Kako možemo osetiti sopstvenu svetlost ako ne razaznamo i sopstvene dubine mraka? I što se više upiremo da osvojimo svetlost, njeni koreni su u sve dubljem mraku. Time ponovo stvaramo dualitet, rivalitet sopstva.
Sopstveni mrak ljudi odbijaju od sebe, drže ga pod strogom kontrolom, a on u trenutku nebudnosti Čuvara pokulja napolje odišući netrpeljivošću prema drugim ljudima, mržnjom prema sebi samom. U tom mraku su nataloženi strahovi, bol, osećaj napuštenosti i beznađa, zato čovek postaje besna životinja u pokušaju da sačuva goli opstanak, videći opasnost u svakome ko mu je u blizini. Kao lav koji je nagazio trn. On će besomučno braniti sopstveni bol, iako mu nežno prilazimo sa jedinom namerom da taj trn izvadimo van i rana zaceli.
Na Putu traganja čovek najpre traga za sobom, za pronalaženjem onoga što je oduvek bilo tu - za svojom Dušom. Tražeći svetlost u sebi on ponire u sopstveni mrak, čisteći ga bolom od nataloženog bola i to je proces koji traje. No, jednom se nataloženi mrak svesti ipak očisti od blatnjavog sadržaja istrulelih emocija, a Duša zablista jasnoćom čistog oka. To jasno i čisto oko ponovo treba da se spusti u svoje korene i potraži iskonske uzroke svega stvorenog.
Tako se rađa Čovek koji je od Boga dat, tako se stvara Adam Kadmon.
No comments:
Post a Comment