U službi Božjoj

Oprostite, koliko košta vaša sloboda?

Pitanje je krajnje neočekivano, te izaziva samo zbunjenost jer čak i u vreme robovlasništva ni jednog čoveka nikada nisu direktno pitali koja je cena njegove slobode. Ipak, stavite se u situaciju da vas na ulici sretne potpuno nepoznata osoba i upita: oprostite, koliko košta vaša sloboda?

Pitanje, zaista neobično, izaziva sasvim običnu reakciju: zbunjenost, nevericu, zatim skriveno pitanje u dnu svesti - mislite li to zaista ozbiljno? - i na kraju odmahivanje rukom. Ova osoba mora da je luda kada postavlja tako glupo pitanje.

Ipak, zamislite se, koliko košta vaša sloboda?

Bog je mrtav, živeo čovek uzviknuo je Niče u govorima Zaratustrinim, huleći na okoštalu sliku Boga koju nudi Crkva. Religija je odavno postala utočište mnogih koji su izgubili smisao sopstvenog življenja, pa spas traže u nečemu što je van njih, a to je Bog, ustoličen na nebu, koji u zamenu za pokornost nudi rajsko blaženstvo posle smrti. Posle smrti da, ali šta ćemo za života?

Racionalizovan um savremenog čoveka traži konkretne dokaze božje milosti. Bajke o bezgrešnom začeću više ga ne zadovoljavaju, a mnogi se usudjuju da postave pitanje: ako je Bog već poslao svog jedinog sina na zemlju, zašto je dozvolio da bude progonjen? Zašto ga jednostavno nije uzeo nazad, kada je njegova misija bila okončana, već je dozvolio da bude razapet na krst i vrati mu se kroz umiranje u mukama.

Očajni spas i dalje traže u religiji koja umire, radjajući nove religije u vidu sekti. Setimo se da je hiršćanstvo na početku bilo vera male jevrejske zajednice nasuprot rimskom politeizmu. Crkveni oci sada se grčevito bore protiv konkurencije sekti, koje niču kao pečurke posle kiše, svaka ponaosob težeći da postane nova svetska religija.

No, Bog je nesaznajan i sakriven u očevidnosti. Sveprisutan je, a ipak ga niko ne zapaža. Laici kažu: Bog je sunce, Bog je priroda, a ne uvidjaju da se suncu niko ne klanja niti se iko moli prirodi.

Sakriven u očevidnosti, on je sveprisutan. Od nas traži pokornost i što je ona veća to je i nagrada obilnija. Što se više žrtvujemo, to smo više u njegovoj milosti. Ne nudi više blaženstvo posle smrti, već daje odmah i sada. Boga Novog Eona svi poznaju mada ga niko ne vidi. Prorok ga je najavio rečima: On će doći sa neočekivane strane. Bog se zove - Novac.

On ne traži žrtve paljenice, niti su mu potrebni hramovi i oltari. Ipak, mi mu spremno prinosimo svoju decu kao žrtvu, otimajući im jutarnji san, dok žurimo na jutrenje svog radnog mesta. Jehova je imao milosti kada je, tražeći od Avrama da žrtvuje svog jedinca, proveravao njegovu odanost. Bog Novac milosti nema.

Njegova sveta knjiga nikada neće biti napisana, a molitvenici su na slobodnim listovima. On ima univerzalni jezik, koji svi razumeju, te nema opasnosti od loše shvaćenog prevoda. Njegov Antihrist je više omražen nego sam Satana, a zove se Falsifikat. Njegova religija skoro da nema jeretika, svi ga žele, svi prihvataju i jedino čega se plaše je mogućnost da ih on napusti. Stoga tipkaju ili pišu, stružu ili sklapaju svoje očenaše zaštićeni u njegovim hramovima tipa kancelarija, radionica, salona, prodavnica.

Stupanjem hrišćanstva na scenu svetske religije, dogodio se značajan preokret, koji je obeležio i računanje vremena. Pojavljivanjem Isusa, kao otelotvorenog božjeg sina, konačno je učvršćen početak monoteizma, započet par hiljada godina unazad, sa Mojsijem kao vesnikom. Medjutim, Bog Novac je već tada vladao svetom, sakriven iza kulisa. Mojsije je božje zapovesti uklesao na kamenu kao simbolu dugotrajnosti. Zapovesti Boga Novca urezivane su na zlatu – simbolu večnosti. Inke su svoje hramove i božje kipove oblagali zlatom. Drevni Haldejci su ga možda jedini prepoznali, nadevajući mu ime – Mamon. Medjutim, svako ime je prepoznavanje, a Bog je nesaznajan, te ovo ime pade u zaborav da bi vladavina opstala.

Hijerarhija njegovih sveštenika davno je uspostavljena. Svi oni kojima drugi ljudi služe u Njegovo ime, predstavljaju sveštenike Boga Novca. A i oni sami u službi su hijerarhijski viših sveštenika.

Do samih božjih nogu postoji mali broj sveštenika, čija se veličina meri milionima apoena odredjene valute. Ova kasta stoji na čelu razradjene mašinerije za pravljenje novca, oličene u vidu velike svetske korporacije. Rituali i obredi su tako dobro uvežbani, da prisustvo vrhunskog sveštenika nije ni potrebno. Tek ovi ljudi imaju mogućnost da se potpuno oslobode od potčinjenosti Bogu, kome su služili skoro ceo život. Ovi ljudi imaju potpunu slobodu i samo oni mogu da shvate koliki je zapravo njen teret. Stoga se ipak vraćaju u službu vrhovnog sveštenika, jer Bog je jedan.

Ipak, koliko košta vaša sloboda? A kada je kupite, šta ćete uraditi sa njom?

Ogled o poeziji

Poezija se može objasniti samo poetski, jer ona predstavlja ključ za dušu. Poezija se ne može razumeti logikom već jednim tananin i suptilnim delom svesti, mestom gde se emocije pretvaraju u reč. Za pesnike i ljubitelje poezije kaže se da su osetljive duše. U stvari, oni koji nemaju osećaj za poeziju samo su gušenjem sopstvenih emocija zatvorili i taj fini prolaz kuda poezija protiče. Za njih kažemo da su neosetljivi. Pravi izraz bio bi: duhovno obogaljeni.

Sa aspekta razuma odnosno logike, koja je njegov instrument, poezija predstavlja gomilu loše povezanih reči bez mnogo smisla. Logika predstavlja ustaljeni pravac kretanja informacija koje se kreću ka nekom smislu. Sa aspekta logike poezija nema smisla. Medjutim, sa aspekta emocija, poezija je jedini mogući način iskazivanja i njeno razumevanje dešava se tek kada se i u čitaocu (ili slušaocu) probude slična osećanja.

Poezija predstavlja tačku susreta izmedju reči i osećaja, gde osećanja vibriraju kroz spektar reči ne bi li se približila sagovorniku u istovetnom ritmu. Ovo nas pak vraća na reč kao sredstvo komunikacije medju ljudima. Logično gledano, reči predstavljaju skup glasova sa dogovorenim smislom čija je funkcija da prenesu sagovorniku neki utisak koji stoji iza potrebe za komunikacijom. Svaka izgovorena ili napisana reč nosi smisao u sebi a objašnjenje smisla je u ličnim asocijacijama vezanim za nju. Reč “drznik”, na primer, izazvaće različite osećaje u grupi ljudi koja je čuje. Isto važi za recimo reč “lukav”. Nerazumevanje, koje često razdvaja ljude, dolazi upravo iz sfere loše shvaćenih reči, jer sagovornika čujemo samo onako kako smo naučili da razmišljamo, a što je u direktnoj vezi sa ličnim osećajima koji stoje iza svega. Prvobitni razlog potrebe za komunikacijom davno je zaboravljen, iako je večno prisutan, a to je potreba za razmenom emocija.

Mit o gradjenju Vavilonske kule kaže da su ljudi odlučili da naprave tako visoku kulu da njome dosegnu Bogove a ovi se naljutiše pa im pomešaše jezike da se jedni sa drugima ne razumeju. Vratimo li proces unazad stižemo do tačke gde se ljudi potpuno razumeju medju sobom ali udaljeni su od Bogova kojima žele da se približe. Korak iza toga je shvatanje odvajanja od božanskog uzroka a shvatanje je iskazano kroz reč. Još jedan korak unazad i dolazimo do tačke kada nema reči a komunikacija je ipak moguća. Zaljubljeni parovi često komuniciraju neverbalno, dovoljan je pogled da bi se prenela informacija. Dobri prijatelji takodje mogu da komuniciraju na ovaj način. Tako dolazimo do praizvora svih reči a to su ljubav i iskrenost prema sagovorniku a pre svega ljubav i iskrenost prema sebi.

Vratimo se opet poeziji kao gomili povezanih reči bez smisla. Nema neiskrene poezije. Svaka pesma, ma o čemu da govori, pokušava da prenese onu najdublju impresiju koju čovek oseti u nekom trenutku, pa makar to bio čist osećaj besmisla. Poetski izraz je upravo pokušaj osmišljavanja i ostvarivanja smisla kroz izgovorenu reč.

Duhovna evolucija

Često pominješ duhovnu evoluciju čoveka i čovečanstva uopšte. Hajde da malo pojasnimo, šta je zapravo duhovna evolucija?

Duhovna evolucija je celokupan put razvoja svesti od Neispoljenog do Apsolutnog. O celokupnoj duhovnoj evoluciji možemo da govorimo samo u metaforama sve do ispoljenja svesti kroz čoveka, jer sve prethodno ispoljene faze nisu doslovce ono što mogu reći o njima. Mada ću se truditi da budem jasan.

Uzmimo termin “Kosmički prasak”, koji je manje - više blizak svima, da bi smo označili prvobitan trenutak ispoljenja Neispoljenog. Kosmički prasak u stvari predstavlja primarni impuls Neispoljenog, odnosno primarnu volju za ispoljenjem. U tom prasku prvobitno ispoljenje je volja, odnosno volja je dovela do prvobitnog ispoljenja. Istovremeno sa voljom nastale su i primarne sile: Centrifugalna i Centripetalna, koje su samim svojim postojanjem predstavljale Apsolutno u primarnom vidu. Ispoljenjem sila počelo je stvaranje svemira. Jedna sila stvarala je forme čiste energije, druga je te forme rastvarala i vraćala u prvobitni centar. Tako je začeto pulsirajuće - ciklično kretanje, gde je sve ispoljeno Apsolutno koje se vraća u Neispoljeno, odakle se ponovo ispoljava. 

Stvaranje formi od čiste energije, delovanjem dveju sila, bilo je moguće zbog stabilnog momenta sila, odnosno momenta uravnoteženja dejstva sila. Stvaranje prvobitne forme, čiji oblik daje Centrifugalna sila, stvorilo je neku vrstu gravitacije kao težnje za održanjem oblika i istovremeno privlačnu snagu kojom su se dve ispoljene forme spajale u treću, kao nov oblik. 

Ispoljenje sila podrazumeva kretanje, koje pak stvara oblik. Prvobitni oblik ispoljenja bio je moguć u najjednostavnijem obliku, a to je trougao kao površina sa najmanjim brojem strana. Najjednostavniji atom je atom vodonika, koji u sebi sadrži tri elementa: proton, neutron i elektron. Proton i neutron daju osnovicu trougla, a elektron je varijabilni vrh, koji je u neprekidnom kretanju, čime dvodimenzionalnu površinu pretvara u trodimenzionalnu. Dalje, proton je ispoljenje Centrifugalne sile, čineći centar materije, dok je elektron ispoljenje Centripetalne sile. Neutron je stabilni momenat koji drži dve sile u ravnoteži. Formiranje prvog oblika predstavlja formiranje primarnog atoma. Spajanje i multiplikacija primarnih atoma stvara složenije forme ispoljenja, bilo po obliku, bilo po gustini, u beskonačnim varijacijama.

Svest se na ovom nivou ispoljavala samo kao volja za postojanjem.

Uočavaš verovatno primarni faktor volje, o čemu sam često govorio. Neispoljeno se voljom ispoljava. Prvobitna materija postoji samo zahvaljujući volji za postojanjem, pa sve do čoveka koji voljom kreira sopstveno življenje.

Ravnoteža sila dovela je do težnje obe sile za neometanim ispoljenjem, pa kako je Centrifugalna sila stvorila materiju, tako je Centripetalna sila stvorila Duh, odnosno svest.

Daljom multiplikacijom materije, Centrifugalna sila činila je prevagu u svoju korist, čime je Centripetalna sila bivala aktivirana, stvarajući složenije oblike svesti. Proces možemo da postavimo i obrnutim redosledom, da je multiplikacija duha uzrokovala stvaranje složenije materije. Ono što je osnovno je stvarajuće - razarajuće ispoljenje, jer Centrifugalna sila od energije stvara materiju, uzimajući na neki način energiju Centripetalnoj sili koja stvara duh i obrnuto. Obe sile deluju istovremeno, tako da duh predstavlja Centrifugalnu ravan za ispoljenje Centripetalne sile, iako je po svojoj prirodi nematerijalan. Takodje, znanje uokvireno razumom predstavlja Centrifugalnu osnovu za ispoljenje Univerzalnog znanja, tako da razumsko znanje predstavlja Centrifugalnu bazu za Centripetalnu silu, iako se radi o nematerijalnim ispoljenjima. Materijalno ispoljenje Centrifugalne ravni, kada je znanje u pitanju, predstavlja mozak, kao fizički nosilac razuma koji je nematerijalan.

Gravitacija koju su obrazovale dve sile, radi održavanja forme na Centrifugalnom planu, donela je spajanje materije, a na Centripetalnom planu spajanje Duha. U oba slučaja sila koja teži spajanju identična je sa pojmom ljubavi. O tome smo već govorili ranije. Centripetalna sila, koja teži da materiju pretvori u svest kao i da svest vrati u Neispoljeno, znači anti-gravitacija, predstavlja mržnju.

Čini mi se da si rekao da mržnja nije potrebna i da bi i bez nje bilo moguće postojanje ljubavi.

Tačno je to, ali govorili smo o ljubavi i odnosu medju ljudima. Mržnja kao neophodnost javlja se samo na višim planovima svesti i to ne kao potreba za razaranjem drugog čoveka, već kao potreba za odvajanjem duha od materije, odnosno odvajanja čovekove svesti od njegove telesnosti, od identifikacije sa sopstvenim telom.

Vratimo se ipak duhovnoj evoluciji mada je tvoj komentar bio na mestu.

Duhovna evolucija deli se, grubo rečeno, u dva pravca: involutivni i evolutivni luk, mada oba deluju istovremeno u svim oblicima ispoljene svesti. Involucija bi bila materijalizacija duha, a evolucija oduhovljenje materije. U stvaranju materije Centrifugalna sila deluje pozitivno, a Centripetalna negativno, odnosno za primarni atom evolucija je stvaranje forme uz pomoć Centrifugalne sile, a involucija je povratak u Neispoljeno pod dejstvom Centripetalne sile. Ovo istovremeno delovanje oba luka može se uočiti u svim ispoljenim formama.

Pominjao si “stanovnike” involutivnog luka.

Da, mada to nisu stanovnici u pravom smislu reči, već intenzitet delovanja svesti, gledano sa aspekta čoveka. Svest u svom razvoju predstavlja modifikacije ispoljene Centripetalne sile koja se centrifugalno ispoljava, ali na nematerijalnoj ravni - na planu Duha. Tako multiplikacija Primarne svesti dovodi do bezbroj različitih varijacija ispoljenja Duha. Na najnižem, odnosno najvišem planu ispoljenja - kod čoveka - multiplikovana svest predstavlja osobine jedne ličnosti. Na ovom nivou ispoljenje je jasno izdiferencirano, ali i u velikoj meri ublaženo u odnosu na primarno ispoljenje. Upravo to primarno ispoljenje, “zgušnjavanje” i uobličavanje svesti u odredjenu osobinu, na primarnom planu predstavlja delovanje Božanstava Arhandjela i slično.

Svest primarnog atoma može se predstaviti vrhovnim božanstvom, koje je stvaralac, a ima ih u svim mitologijama. Ta svest ili to božanstvo zove se Postojanje. Sledeće ispoljenje svesti su spajanje i razdvajanje, odnosno Ljubav i Mržnja. Suštinski nema podele na Bogove, Arhandjele i slično, jer sva ispoljenja su varijacije jedne svesti. Jedina razlika medju njima ogleda se u intenzitetu njihovog delovanja, gledano iz čovekovog ugla, jer čovek je taj koji je uspostavio hijerarhije božanskog, tako da u objektivnom smislu na involutivnom luku ne postoji izdvojeno postojanje Bogova, odnosno Arhandjela, odnosno Andjela i slično, ma šta religije govorile o tome. Uzmimo ljubav kao jednostavan primer. Ljubav je strast u kojoj dvoje izgaraju, ljubav je i voleti prijatelja, ljubav je voleti roditelje, ljubav je i osećati simpatiju prema nekome ili voleti svoj automobil. Sve su to različite manifestacije iste suštine, koje se medju sobom razlikuju jedino po intenzitetu.

Umeren doživljaj pripada po tome Andjeoskoj sferi, dublji prodor je pak rezervisan za Arhandjele i već ovde je nivo delovanja sile svesti prejak za čoveka. Direktan kontakt sa božanskim je skoro nemoguć, jer to znači kontaktirati silu svesti u primarnom vidu.

Demoni predstavljaju drugu stranu medalje iste suštine. Realno, takva ispoljenja svesti, kao negativan vid delovanja, ne postoje. Negativno kao loše, odnosno kao nepoželjno, klasifikovao je čovek. Ispoljenje demona predstavlja priziv jačeg delovanja sile svesti od strane nepripremljenog čoveka. Taj priziv ne mora uvek da bude nameran, intenziviranjem sopstvenih emocija menja se frekvencija lične svesti i tako dolazi do prodora u više sfere. Delovanje jačeg nivoa svesti, uslovno rečeno, deluje razarajuće na niži plan, pa se takav uticaj, obzirom da je vrlo neprijatan, naziva demonskim silama. Odbijanje takvog priziva, bilo da je namerno izazvan, bilo da je izazvan neznanjem, samo pojačava dejstvo.

A meni si rekao da je energetske larve lako oterati jednostavnim odbijanjem.

Energetske larve su lični misaoni produkti, lične emocije koje intenzivirane nose u sebi odredjenu svest, koju osećaš kao prisustvo strane svesti. Njih je jednostavno oterati, jer odbijanjem njihovog prisustva, ti u stvari eliminišeš sopstvene emocije koje su ih i kreirale. Ovo o čemu sam sada govorio je nešto drugo, mada ljudi često, usled ne poznavanja prirode nematerijalnog, energetske larve proglašavaju demonima, odnosno djavolima.

Otvaranje svesti prema višim planovima znači promenu frekvencije svesti. Prilikom predane molitve dogadja se isto, ali vernik ili češće monah, sa poverenjem se otvara, spreman da primi novo ispoljenje. On deluje centripetalno, nudeći svoj razum kao centrifugalnu bazu za ispoljenje kroz lično iskustvo. Prizivom, sila svesti se aktivira, težeći izvesnom prizemljenju. Prekidanjem procesa koji je u toku, odbijanjem, koje je vid mržnje, umesto centrifugalne baze deluje se centripetalno, što prizvanu silu, koja je inače centripetalna, samo pojačava. Minus i minus, matematički sabrano, daju veći minus.

Kako je uopšte moguće da čovek dodje u kontakt sa demonima, odnosno jakim silama, jer monaha je ipak vrlo malo u odnosu na čitavo čovečanstvo?

Pored predane molitve, koju sam pomenuo i gde je potreban istreniran duh, svako intenziviranje emocija može jednog trenutka da dovede do proboja granica razumske svesti. Uzmimo bes kao primer koji, kada je intenzivan, izaziva prekid logičnog razmišljanja i daje pojačanu energiju, koja se uglavnom razarajuće koristi. Svako takvo otvaranje svesti dovodi do njenog proširenja i ulivanja jače sile svesti u razum. Ono što sam govorio da je centrifugalna baza u stvari je “veličina” razuma koji može da primi uobičajen nivo energije. Da bi se baza razuma centrifugalno postavila potrebno je primiti ispoljenje bez opiranja. Zato se svim plahovitim osobama savetuje da “izbroje do deset”, a to vreme brojanja predstavlja vreme mirovanja uma, odnosno stvaranje centrifugalne baze. Ko uspe da napravi pauzu uočava da ga je bes prošao. Ko ne napravi pauzu, već se odupre takvom ispoljenju, u formi odupiranja osobi koja je izazvala reakciju besa, potpada pod delovanje jače sile, jače energije i čovekovo ponašanje postaje demonsko, razarajuće. Kao i uvek, recept je jednostavan.

A šta su, iz ovog ugla gledano, neorganska bića?

Neorganska bića su ispoljena svest u nematerijalnom vidu. Sa aspekta razvoja svesti analogna su čoveku. Odvajanje ispoljenja neorganskog bića u čoveka mitološki je predstavljeno isterivanjem Adama i Eve iz raja i oblačenje odela od kože. Neorganska bića imaju svoj svet, u koji čovek može da dospe tokom sna, jer njihov ispoljeni svet je nematerijalan i liči na Astralni plan, koji je takodje nematerijalan.

Šta odlučuje o materijalnom, odnosno nematerijalnom ispoljenju?

Volja svesti naravno, mada je čovek jedini koji ima mogućnost dosezanja Apsolutnog kroz materijalnu formu, mislim na telesnost. Tek čovek može materijom da dosegne Apsolutno i kao takav predstavlja vrhunac ispoljene svesti. Neorganska bića ipak predstavljaju ćorsokak u nekom vidu.

Kako to - dosegnuti materijom Apsolutno?

Čovek je svesna materija ili materijalizovana svest, u oba slučaja u najvišem vidu. Jedino je čovek svestan sopstvene svesti. Upravo osvešćena materija ima mogućnosti da započne novu evoluciju sa više ravni, gde je Centripetalna sila dominantna, odnosno pozitivno deluje. Naravno, fizička težina ili masa tela ovde je potpuno nebitna. Centrifugalnu ravan, kao bazu za prelaz na viši nivo, predstavlja razum, koji se proširuje znanjem. Za telo koje je Centrifugalno po prirodi, razum predstavlja Centripetalno ispoljenje. Na involutivnom luku Centripetalno ispoljenje težilo je Centrifugalnom, kao vrhuncu sopstvene evolucije, na evolutivnom luku Centrifugalno ispoljenje teži Centripetalnom, a čovek je “raskrsnica” sila, jer tek osvešćenjem svesti uključuje se božanski faktor: volja. Sve prethodno ispoljene Centrifugalne forme, od minerala do životinja nemaju svest o sopstvenom postojanju i njihova evolucija odvija se spontano, bez znanja i delovanja njihove volje. Sa čovekom je stvar drugačija, čovek ima mogućnost da sopstvenom voljom ubrza ili uspori sopstvenu evoluciju.

Duhovna evolucija čoveka predstavlja višu ravan ispoljenja svesti, pa iako evolutivni luk počinje sa mineralima, sva prethodna ispoljenja svesti, zaključno sa svešću životinja, za čoveka predstavlja involutivni luk. Primera radi, svako poistovećivanje sa svešću životinje predstavlja klasičnu degradaciju svesti i reći nekome da je životinja uvek predstavlja uvredu.

Čovek je raskrsnica, tačka koja završava jednu fazu ispoljenja svesti i započinje novu. Čista svest, ispoljavajući se kroz čoveka, započinje novu evoluciju koja se, kao i u prethodnim fazama ispoljenja, razvija postupno. Možemo reći po odredjenim ravnima.

Ciklus od sedam ravni aktuelan je za čitav ciklus razvoja svesti: Božanstva, Arhandjeli, Andjeli, minerali, biljke, životinje, čovek. Od toga svaka ravan u sebi sadrži sedam pod-ravni. Obzirom da se ispoljenje svake ravni drastično razlikuje od prethodnog, odnosno narednog ispoljenja, neizvodljiv je “skok” sa jedne ravni na drugu. Razlike izmedju ispoljenja susednih pod-ravni već su manje uočljive. Naravno, reč ravan treba shvatiti metaforički, tačnije matematički. Sve ravni i pod-ravni postoje istovremeno, ne ometajući jedna drugu, jer sve zajedno i čine Apsolutno u ispoljenju.

Čovek kao raskrsnica, istovremeni završetak i početak evolutivnog luka, takodje svoju duhovnu evoluciju izvršava po ravnima, kojih takodje ima sedam, od kojih svaka u sebi sadrži sedam pod-ravni, s tim što je sedma pod-ravan sedme ravni potpuno pretapanje u Apsolutno. 

Ovde ravni nisu omedjene jasnim granicama, pa je pravilo da čovekova svest obitava na nekoliko ravni istovremeno i tek uzdizanje na petu ravan omogućava oslobodjenje od prve ravni, ali nije obavezno.

Na najnižem nivou svesti, na prvoj ravni, čovek je identifikovan sa sopstvenim telom. Odavde polazi verovanje da je moguće “vaskrsenje u mesu”, jer za običnog čoveka osećaj sopstvenosti podrazumeva samo sopstveno telo. Svest je zarobljena u materiji, ali Duh - ili ona spontana evolucija u više ravni ispoljenja - oseća se sputano, a sputan duh dovodi do nezadovoljstva i potrebe razaranja uskih okvira razuma. Obzirom da je sve podredjeno volji, Duh ili Čista svest, pod uticajem razuma može da se potisne nazad. Svest, koja je čista energija obdarena voljom, potiskivanjem, se akumulira u telu i tako nagomilana izaziva bol ili bolest, o čemu smo naširoko govorili.

Sledeća ravan su ljudi razvijenijeg razuma, ljudi obdareni intelektom, koji bolje razumevaju sopstveno okruženje, ali koji takodjesmatraju da savršeno poznaju sebe, odnosno sopstvenu ličnost. Njihova duhovna evolucija se ovde i završava, jer ne shvataju da čine grešku u razumevanju. Ono što oni poznaju nije sopstvena ličnost, već samo potisnuti delovi ispoljenja, koji se drže pod kontrolom.

Svaka sledeća ravan sadrži onu prethodnu u sebi, ali prelazak na viši nivo ispoljenja ne podrazumeva apsolutno oslobadjanje od prethodne ravni, već njeno prevazilaženje. Tako, čovek druge ravni savršeno funkcioniše na obe ravni, ne uočavajući razliku medju njima. Čak više ravni mogu da deluju istovremeno, a tek visoko razvijena svest prevazilazi prvu ravan, identifikaciju sa sopstvenim telom.

Treća ravan predstavlja nadgradnju prethodne dve, pa tako inteligentan čovek počinje da koristi sopstveni intelekt u odredjenom pravcu, najčešće interesovanjem za neku oblast ili studiranjem neke oblasti. Ove osobe deklarišu se kao intelektualci smatrajući da više vrede od ostalih. Vrednost jeste uvećana, ali ne toliko da bi se previše razlikovali od većine. Uvećanje vrednosti je u tome što se, dugogodišnjim usvajanjem naučnog znanja, proširuje baza razuma, ali ona je ovde samo potencijal. Ono što generalno razlikuje ravni medju sobom je proširenje svesti i njeno obogaćivanje.

Vrhunac treće ravni i njen krajnji domet predstavljaju ljudi koji su svoj intelekt razvili do genijalnosti. Čak i ako se iskoristi, što nije uvek slučaj, genijalnost je ipak jednostrano usmerenje svesti na odredjenu oblast. Sa talentima se dogadja isto. Talentovani muzičar, na primer, najveći deo svoj života provodi vežbajući ili prezentirajući svoj talenat, tako da mu suštinski ostaje malo ili ni malo vremena za druga ispoljenja.

Ljudi četvrte ravni shvatili su jednim delom suštinu ravni na kojoj su i osećaju potrebu za prelaskom sa treće ravni na nešto više, ali uglavnom su zbunjeni. Spoznavši da ih sopstveno ispoljenje ne zadovoljava, oni osećaju tiho nezadovoljstvo u sebi i neodoljivu potrebu za ispoljenjem u novom vidu. Oni osećaju potrebu za “nečim”, ali često ne umeju da definišu šta im to nedostaje. Tek na ovoj ravni počinje svesna duhovna evolucija. Nezadovoljan sobom, čovek zapravo oseća nezadovoljstvo sopstvenog Duha. Depresije i neuroze su najčešći nazivi za unutrašnji nemir i potrebu za oslobadjanjem. Put za početak razrešenja je interesovanje za metafiziku, interesovanje za onostrano, van dometa uobičajene svesti. 

Peta ravan već donosi ozbiljno interesovanje za metafiziku i “nadprirodne pojave”, čovek počinje dublje da uočava suštinu materije i sam da uvidja neke skrivene medjusobne veze medju svim pojavama koje ga okružuju. Dubljim ulaženjem u suštinu života čovek se neosetno odvaja od ljudi sa treće i druge ravni, sve više se osećajući izdvojenim i usamljenim.

Ulaskom u neku organizaciju ili samostalnom praksom, čovek prelazi na šestu ravan. Svest se proširuje, počinje proces saznavanja sebe, saznavanja sopstvene svesti i raznolikosti njene frekvencije. Proširenjem svesti proširuje se razum, kao osnova za primanje novog znanja. Tek tada je čoveku moguće da dodje u kontakt sa Znanjem, lako kao što diše.

Sledeća ravan, sedma, rezervisana je za malobrojne pojedince. Na njoj se nalaze prosvetljeni pojedinci, koji u pravom kontaktu sa Znanjem, osvešćeni u velikoj meri, donose čovečanstvu nova učenja. Za novo znanje zainteresovani su samo ljudi od četvrte ravni pa na dalje, ostali to proglašavaju glupostima, jer njihova svest i nije u stanju da spozna visoku istinu. 

Sa ove ravni, potpunim osvešćenjem svesti kroz prizmu razuma, moguće je dosegnuti Apsolutno.

Prva, druga i treća ravan predstavljaju urodjene osobine i talente čoveka. Četvrta ravan je stvar ličnog izbora i na nju se može doći, ali i ne mora. Za sve naredne ravni potreban je trud i napredovanje je veoma sporo.

Da je napredovanje sporo to mi je poznato, ali nije mi jasno zašto je to tako.

Čovek, kao pojedinac, razvija svoju svest ubrzavajući duhovnu evoluciju, ali ubrzanjem sopstvene evolucije on daje doprinos evoluciji čitavog čovečanstva. Zadnjih sto godina, grubo rečeno, čovečanstvo prelazi na četvrtu ravan. Karakteristika prelaska su novi naučni pronalasci, koji omogućavaju lakše življenje svakom pojedincu, dajući mu više vremena da se bavi sobom i sopstvenošću. Zbog toga je prelazak od prve do treće ravni brz i relativno lak. Čitavo čovečanstvo je već prošlo kroz prethodne faze i put je prokrčen. Formiranje četvrte ravni je u toku. Trka za novim naučnim pronalascima trajaće još vekovima, ali ono što će čovečanstvo odvesti na petu ravan, kao svesno probudjenje Duha, je interesovanje za parapsihologiju i parapsihološke mogućnosti čoveka, kako se to inače naziva.

Neuroza, kao bolest modernog doba, postala je svakodnevnica većine ljudi i upravo će neuroza dovesti do progresivnijeg napretka, jer ljudi će sve više odgovore tražiti u nevidljivom delu života. Sedativi i barbiturati usporavaju proces, ali onaj ko se usudi da izdrži unutrašnji pritisak, na kraju će početi sa razumevanjem, odnosno proširenjem svesti.

Odlika kolektivne četvrte ravni je i prava poplava proroka i proricanja, od kojih su mnogi lažni. Pa, svaka druga domaćica u Srbiji ume da proriče buduća dogadjanja gledajući u razliveni talog kafe. Vidovnjaci, iscelitelji i proroci javno se reklamiraju, bioenergija i radiestezija su u trendu.

Sve ovo može da deluje smešno i naivno čoveku sa više ravni, ali to je ipak pravi početak novog puta. Dete koje uči da hoda napravi tek par samostalnih koraka, koji deluju smešno u odnosu na trčanje koje im sledi.

Vratimo se čoveku sedme ravni. Ako je čovek osvešćena materija koja teži Apsolutnom, može li čovek u svom materijalnom telu da dosegne Apsolutno?

U apsolutnom vidu ne može. Stapanje sa Apsolutnim podrazumeva postajanjem Čistom svešću, a Čista svest je energija. Da bi dosegao Apsolutno, čovek mora da se oslobodi svog fizičkog omotača. Jedino što čovek, kao telesno ispoljenje, može je da nasluti Apsolutno, spoznajući ga deo po deo, a to se dogadja upravo na način na koji smo govorili u celoj knjizi: osvešćenjem sopstvene svesti kroz sopstveno ispoljenje u svim mogućim iskustvima. Obogaćivanjem sopstvene svesti čovek se približava Apsolutnom.

Najiskrenije ti se zahvaljujem na učenju koje si mi dao.

Neka ovo ne bude učenje za neke druge ljude, pa čak ni za tebe. Učenje opet zahteva odredjeni šablon po kome se treba kretati. Poruka za sve vas bila bi: SPOZNAJTE SEBE I KRENITE SOPSTVENIM PUTEM, VAŠE UNUTRAŠNJE BIĆE ZNAĆE KUDA TREBA DA VAS VODI.

Surogati ispoljenja

Do sada smo govorili o tome čemu čovek treba da teži, ali nismo razjasnili osnovnu poziciju - odakle treba krenuti.

Da, govorili smo o tome da Čista svest, fokusirana razumom, teži da se ispolji u svim oblicima, radi sticanja iskustava i obogaćivanja Apsolutne svesti. U stvari, obogaćivanje lične svesti znači dosezanje Apsolutne svesti, jer Apsolutna svest već podrazumeva sve moguće oblike ispoljenja kroz razumsku svest.

Potencijal Apsolutnog svaki čovek nosi u sebi i svak je bar jednom u životu dosegao Apsolutno u čistom vidu. To je onaj trenutak kada čovek posmatra prirodu ili neku njenu pojavu. Kaže se da je bio zadivljen. U trenutku divljenja nestalo je čovekove pojedinačno izolovane svesti, čovek se celokupnim bićem pretapa u prirodu, zaboravivši pri tome na centar sopstvenosti zvan Ja. To je dosezanje Apsolutnog koje se dešava na tren, jer čovek i Neispoljeno i Apsolutno nosi u sebi.

Vodjen tom iskonskom potrebom čovek zaista teži da se ispolji u svim vidovima, a ono što uglavnom čini je ispoljenje u dozvoljenim vidovima. Moral je kategorija šabloniziranog ispoljenja i konstruisan je tako da njegovo kršenje dovodi do kršenja konstrukcije ličnosti, što se opet doživljava kao rušenje čitavog sveta i dovodi do osećaja bespomoćnosti, jer razum više nema formu za koju bi se držao. Obzirom da je slika sveta kreacija razuma i da su njena potpora upravo norme ponašanja, utisak da se svet ruši je ispravan. Ono što ljudima nije rečeno je da samo lažno može da se sruši, Čista svest se ne može uništiti. Doduše, ljudi su naslutili da je istina jedina prava vrednost, ali čak i sledbenici Puta istine teško shvataju suštinu Istine.

Sledbenici metafizičkih puteva će se već snaći, u skladu sa svojim sistemom. Šta je sa običnim ljudima, koji ipak čine većinu?

Običan čovek nosi u sebi potrebu da se ispoljava kroz sva moguća iskustva, a ta potreba iskazana je kroz radoznalost, koja i predstavlja potrebu za novim dogadjanjima. Okovan civilizacijskim normama i javnim moralom, čovek je ipak morao da pronadje adekvatne ventile za sopstveno ispoljenje, od kojih je većina sasvim prihvatljiva. Mada ima i nekih koji su proglašeni za poroke.

Sputan od malih nogu, mladi čovek prvi ventil za ispoljenje svesti nalazi u sanjarenju, odnosno maštanju. Poučeno slikama iz romana ili stripova, dete na krilima mašte doživljava sebe u raznim mogućim i nemogućim avanturama. Često baš tada počinje formiranje sekundarne note, ali mališana niko ne shvata ozbiljno.

Sa početkom puberteta, mladi čovek se sve više ispoljava na planu lične svesti i stiče lična iskustva tako da mašta, kao surogat ispoljenja, lagano prelazi u drugi plan. Postoje doduše, neki retki pojedinci koji ne prelaze ovu granicu i uplašeni od života nastavljaju sa sanjaranjem, umesto da se ispolje u ličnim iskustvima.

Snove modernog doba, kao izvanredne surogate ispoljenja, doneli su računari. U suštini veliki napredak civilizacije, računari su doneli silikonsku realnost u vidu video igara. Bezopasnim izlaganjem opasnostima, uz istovremeno apsolutno učešće svesti, video igre donose iskustvo akcije, uzbudjenja i straha zbog ishoda, zatim takmičarski duh i mogućnost prelaska u više nivoe. Suštinski video igre mogu da budu pozitivne, ako se tako shvate: kao bezopasno iskustvo straha, suočavanje sa nepoznatim, gde se jasno vidi da je nepoznato samo novo, a ne i neispoljeno. Najbitnija paralela, odnosno duhovna korist, je upravo prelazak na više nivoe igre, koji je analogan prelasku u više nivoe svesti. Video igre su jedan vid Znanja prikazan u nižem vidu. Medjutim, oni koji traže Znanje uglavnom smatraju igranje video igrica na računaru gubljenjem vremena, a onaj ostatak čovečanstva koji rado gubi vreme pored računara nije zainteresovan za proširenje svesti.

Računari su doneli i hakere, mlade ljude koji su opsednuti “stvaranjem uz pomoć reči”. Božanska uloga je neodoljiva i oni čitavo vreme posvećuju programiranju ili istraživanju programa koje su stvorili drugi hakeri. Ovde je ispoljenje usko ograničeno, jer takvi ljudi su apsolutno van običnog života i samim tim uskraćeni za neka uobičajena iskustva.

Ovo su bili ekstremni primeri. Veći deo čovečanstva, pod uticajem morala ili javnog mišljenja, ispoljava se na uobičajen način, naravno u velikoj meri sputan za odredjena ispoljenja. Sve potisnute želje, odnosno potrebe, odslikavaju se u snovima i ljudi često sanjaju zabranjene stvari. Mehanizam samoodbrane sistema ogleda se u iskrenom čudjenju: “Ne znam šta mi je bilo da to sanjam!” Vaspitanje u velikoj meri utiče na formiranje javne ličnosti, kojoj onda jedino polje snova ostaje kao mogućnost za ispoljenje. Žalostan je primer mladog čoveka, prepunog energije, kome nije dozvoljeno da tu energiju ispolji. Takve osobe uglavnom mnogo spavaju, što je istinski paradoks, jer spavanje upravo napaja energijom. Ovde se radi o čistoj inverziji. Sputavanjem ogromne lične energije ta ista energija troši se samo na potiskivanje i zato dolazi do manjka, odnosno pojačane potrebe za snom. Ne retko su takve osobe bolešljive, sa konstantnim lakim bolestima koje se brzo leče, ali i brzo reaktiviraju, jer energija traži ventil za ispoljenje.

Ulazak u rane srednje godine, već podrazumeva formiranje porodice i življenje ustaljenim životom gradjanskog društva. Surogat ispoljenja je opet dozvoljen, a to je življenje tudjeg života. Ljudi uglavnom žive život svog neposrednog okruženja, trudeći se pri tome da sakriju sopstveni život i evo stvaranja laži medju ljudima. “Prljav veš” se retko iznosi pred drugima, a akumulirano nezadovoljstvo dovodi do neuroza i depresija. Na scenu stupaju prijatelji i psihijatri, ali niko se ne usudjuje da postavi pravu dijagnozu: “pusti te besmislice i živi svoj život”, jer time bi prvo sebi trebali da upute tu poruku, da bi uopšte imali pravo da je saopšte bilo kome. Oni su dobar ventil, ali samo kada unutrašnji pritisak postane neizdrživ. Slično ekspres loncu.

Viši nivo surogata ispoljenja kroz tudje živote je čitanje knjiga i gledanje filmova. Prosečna domaćica uživa u sjaju i glamuru sapunskih opera, dok se intelektualka radije okreće dubokim tragedijama, gde jednim delom prepoznaje tragediju sopstvenog promašenog života. Medjutim, izuzetno malo je dela pisane i izgovorene reči gde glavni junak doživljava transformaciju i konačno slobodan počinje da živi svoj život. Kraj dela je uglavnom sličan njegovom sadržaju i sve podseća na psa koji juri sopstveni rep.

Onemogućen da živi sopstveni život, čovek se okreće poznatom. Ono što je nekada bilo sanjarenje i dešavalo se samo u mislima, sada postaje identifikacija i dogadja se samo na javi. Čovek se najčešće identifikuje sa radnim mestom, a naročito mu odredjeni položaj, koji zauzima, daje sigurnost i u privatnom životu. Ovo je još jedna dozvoljena kategorija, s tim što je mešanje suprotnih profesija zabranjeno. Ovaj tekst, kao deo metafizike, dozvoljen je jednom profesoru filozofije, ali tebi - knjigovodji - ovo ipak ne priliči. Ti to znaš i ovo namerno pominjemo, tek koliko da pokažemo ljudima da stvar može da bude drugačija.

Oni srećni ljudi, koji pronadju hobi koji ih zadovoljava, mogu da se ispoljavaju u tom pravcu, mada ne nalaze uvek na razumevanje okoline, ali i ovo je dozvoljen vid ispoljenja.

Identifikacija sa sportskim timom, u formi navijača, je možda najrasprostranjeniji vid ispoljenja. Identifikacija čak ide dotle da se mase sukobljenih navijača krvavo fizički obračunavaju medju sobom. Isto važi za pripadnike političkih, partija ili religija, čija se identifikacija u formi vere graniči sa fanatizmom. Ekstremni slučajevi se ili kažnjavaju od strane pravosudja ili takav čovek, vodjen unutrašnjom snagom, postaje vodja. Istorija je zabeležila odredjeni broj diktatora koji su fanatično sprovodili svoju volju, čak goneći ljude u smrt. Isto važi za verske vodje. Verovatno je svima poznat slučaj masovnog samoubistva vernika jedne sekte.

Ostatak čovečanstva, koji nema dozu fanatizma u sebi, ispoljava se kroz življenje života sopstvene dece, u formi brige o njima. Odvajanje dece od sebe, jer deca počinju svoj život i zasnivaju sopstvene porodice, doživljava se veoma teško, jer čitava konstrukcija života se ruši. Medjutim, dovoljno je sačekati nekoliko godina i unučići vraćaju na scenu stari šablon ispoljenja.

Jedan mali broj ljudi uživa u istorijskim ličnostima i diveći se njihovim delima ispoljavaju se uživljavanjem u mit o heroju.

Napomenuću još jednom da je sve napred pobrojano surogat ispoljenja lične svesti, donekle prihvatljiv za one sa naprednijom karmom, jer svest se delimično ispoljava kroz razne identifikacije. Takodje, uočavanje ličnih osobina u junaku filma ili knjige pomaže osvešćenju. Ne mogu da kažem da se treba apsolutno odreći civilizacijskih tekovina naprotiv, one ubrzavaju duhovnu evoluciju. Ono što je bitno je upravo osvešćenje i sagledavanje ispoljenog sveta sa odredjene distance, da bi se mogla uočiti sopstvena ličnost i odrediti sopstveni put, koji je pravi.

Pored prihvatljivih, tačnije rečeno civilizacijski dozvoljenih surogata ispoljenja lične svesti, postoje i neprihvatljivi, nazvani porok. Čovek koji se odaje poroku suštinski pokušava da pobegne od nezadovoljavajućeg življenja, ali na žalost, put koristi na pogrešan način i sa pogrešnim ciljem.

Poroci koje želim da pomenem su kocka s jedne, i alkohol i droga, s druge strane.

Kocka je u suštini potreba za doživljavanjem uzbudjenja, avanturizam sadržan u neizvesnosti ishoda. Kockar može da bude na pravom putu, samo treba da ga shvati.

Moram da se umešam. Kako porok može da bude pravi put?

Spoznajom suštine svaki put je pravi. Nema pogrešnog puta, ima samo pogrešnog cilja. Nastaviću sa kockanjem. Prvo, kockari imaju veoma razvijenu intuiciju, što je odlika viših stanja svesti. Dalje, maksimalnom koncentracijom, koja je neophodna ako se želi pobeda, postiže se usmerenje misli i aktiviranje Centripetalne sile. Sa istom predanošću vernik se obraća Bogu. Šta više, kockari su veoma često u predanoj molitvi da dobiju odredjene karte i slično, tako da kockarnice predstavljaju hramove vere, ali u drugom vidu. Aktiviranje Centripetalne sile dovodi do aktiviranja Centrifugalne sile istovremeno, koja se manifestuje kroz materijalni motiv, odnosno novčanu dobit. Kockanje je porok, jer je dejstvo involutivnog luka i spuštanje energije u materiju. Kao što rekoh, put je dobar, ali je cilj pogrešan. Jedino što treba uraditi u ovom slučaju je kockanje radi kockanja, a ne radi sticanja dobiti. Doduše, tada bi kockarnice gubile dobit, jer bili bi potrebni veoma mali ulozi, nešto kao članarina. Kada bi se ljudi kockali samo radi igre, ali sa istom predanošću, tada bi fokusiranom svešću postepeno ulazili u više sfere Duha, odnosno njihova svest menjala bi frekvenciju što bi dovodilo do dubljeg razumevanja. Vrati se i pročitaj onaj deo o smislu molitve u poglavlju “Religija”, pa će stvar biti mnogo jasnija.

Drugi poroci, koji direktno utiču na menjanje stanja svesti, su alkohol i droga. Pod uticajem alkohola tanje se barijere u svesti i čovek se neometano ispoljava, u zavisnosti od količine alkohola koju je uneo u sebe. Kada bi čovek koji pije posmatrao promene u svojoj svesti sa svakom sledećom čašom, to bi bio put očišćenja, samospoznaje i duhovnog napredovanja. Medjutim, najčešći je slučaj da se pije u društvu, uz muziku i tako je onemogućeno samoposmatranje, jer i druženje i muzika koja se sluša u takvim prilikama, zahtevaju komunikaciju sa drugima. Veoma je čest slučaj da pijana osoba tada ispoljava svoje potiskivane osobine koje, u akumuliranom vidu, često deluju groteksno.

Alkohol je opravdan samo u cilju postepene samospoznaje. U slučaju besciljnog konzumiranja samo dovodi do zavisnosti.

Isto važi i za drogu, koja čak mnogo lakše, ne tanji već ruši barijere u svesti, odnosno barijere lažnog ispoljenja. Laka droga je dovoljna za ciljnu samospoznaju, teške droge, već izazivaju halucinacije, od koji se uglavnom nema koristi.

Kako deluju droge?

Droga utiče na promenu frekvencije svesti i svojim dejstvom fiksira čovekovu svest na odredjenoj frekvenciji. Ukoliko čovek ima jaku volju i zna da upravlja sopstvenom svešću, tada može po želji da menja frekvencije i zadržava se po volji na odredjenom nivou. Droga je u prvi mah kao lift, a u drugom slučaju kao prevozno sredstvo, figurativno rečeno.

Upotreba droga ipak nije preporučljiva, uostalom prvobitna upotreba bila je rezervisana za vračeve, koji su uz pomoć nje stupali u direktan kontakt sa božanstvima ili za dovodjenje u trans učesnika rituala, koji su tako kolektivno primali poruke sa višeg nivoa. Za običnog čoveka droga je ipak opasna, jer ako krene putem samospoznaje suočiće se, nepripremljen, sa svim užasom potisnutih osobina, emocija i sećanja, a bez štita razuma, koji je potpuno odstranjen. Čovek je nemoćan pred Gorgonom, a ono što se okameni je želja da se postupak ponovi, bez obzira na posledice. Naravno, droga može da iznedri i prijatne osećaje i vizije, ali suštinski su takva ispoljenja besmislena, jer nemaju podlogu u konkretnom ispoljenju svesti.

Neki umetnici koristili su drogu za kontakt sa Inspiracijom i čak su uspevali da stvore prava umetnička dela, ali na kraju su ipak bivali savladani njenom razornom snagom koju nisu mogli da podnesu.

Ako se neko odluči da krene putem samospoznaje i ubrza duhovnu evoluciju ipak bi trebalo da se kloni droga, jer lift uvek može da se zaglavi ili otkači, stepenice su ipak bezbednije.

Najbolji i najefikasniji način je promena stanja svesti relaksacijom Duha. Meditacija je dobar način, ali samo kao polaz, ne kao krajnji i konačni cilj. Psihoanaliza je takodje dobar polaz. Dolaženje do sopstvene suštine, uz istovremeno jačanje volje, je spor ali siguran put.

Kako da čovek spozna sopstvenu suštinu i odvoji sebe od lažnih ispoljenja?

Nezadovoljstvo sobom je siguran znak, ne da nešto nije u redu, već da sve nije u redu. Čista svest šalje neprekidne poruke razumu da je na pogrešnom putu. Utapajući se u okolinu, ispoljavajući se kroz surogate, čovek pokušava da ispuni zadovoljstvom sopstvenu svest, bežeći ili u rad ili u zabavu. Kao nove varijacije ispoljenja to donekle okupira i na neko vreme zaista donosi zadovoljenje, ali na kratko. Nezadovoljstvo, koje je suštinsko, ipak ostaje. Jer kada čovek zadovolji potrebu za druženjem, ljubavlju i materijalnim dobrima, kada jednog trenutka shvati da ima sve što je želeo, a ipak nije suštinski zadovoljan, tek tada može da se okrene sebi kao jedinom pravom izvoru. Oni retki pojedinci razvijenijeg duha mogu, i pre nego što zadovolje sve uobičajene potrebe, da shvate da je izvor potreba u njima samima. Medjutim, bavljenje metafizikom, u svim njenim ispoljenim oblicima – joga, meditacija i razni psihički treninzi, ipak mogu da budu surogat ispoljenja. Čovek koji nije duhovno zreo, a bavi se nekom od metoda samorazvića, može to da čini iz dva razloga: iz pomodarstva, jer to je sada u trendu, ili kao beg od stvarnosti sa svom odgovornošću koju ona u sebi nosi.

Zanemarićemo ove poslednje, mada će se retko ko prepoznati u ovom opisu, upravo zbog sujete koja je štit lažnom ispoljenju. Govorićemo samo o onim ljudima koji su zaista spremni da krenu putem samospoznaje.

Kao što rekosmo, prvi siguran znak da nešto nije u redu je osećaj hroničnog nezadovoljstva, koji ni jedan vid zabave ne može da potisne. Osoba modernog doba u tom slučaju odlazi psihoanalitičaru ne bi li otkrila korene tog nezadovoljstva. Više puta sam ponovio da je psihoanaliza dobar start, ali ne i dobar završetak. U tretmanu, pričajući otvoreno o sebi, čovek prvi put stiče mogućnost da iskreno iznese neke svoje stavove i osobine, a da pri tome nema negodovanja od strane sagovornika. Osvešćenje traumatičnih doživljaja je poželjno, jer time se oslobadja energija akumulirana u sećanjima i istovremeno se oslobadjaju osećaji vezani za doživljaj kao što su bes, tuga i osećaj krivice. Medjutim, upravo ova restimulacija, koja je predstavljena kao krajnji i konačni cilj psihoanalize, predstavlja sporedan produkt. Pravi put je upravo u spoznaji sopstvene ličnosti.

Ukoliko je čovek zaista spreman da se uhvati u koštac sa samim sobom, psihoanalitičar mu nije potreban. Jedino što mu je potrebno je rešenost i disciplina da se istraje do kraja, a kao pomoć može da mu posluži knjiga iz oblasti popularne psihologije, kojih zaista ima dosta. Uz knjigu koja ga podstiče na razmišljanje, treba započeti sa analizom sopstvenih reakcija sa pitanjem: zašto reagujem na odredjeni način? Naravno, za samospoznaju potrebne su godine truda, preobražaj ne može da se dogodi preko noći, jer i lažno ispoljenje formirano je godinama unazad.

Ovo bi bio aktivni vid samospoznaje. Pasivni vid će nekima više odgovarati, naročito onim osobama koje su u svakodnevnom životu veoma aktivne. Samospoznaju u pasivnom vidu predstavlja meditacija. I ovde postoje mnoge škole meditacije kojima čovek može da se pridruži, ali nije neophodno. O meditacijama je napisano more knjiga ja ću ipak biti kratak.

Potrebno je izolovati se od buke i prisustva drugih ljudi. Za neke osobe je ovo veoma teško, ali za početni impuls je potrebno imati volju. Uz apsolutnu volju sve prepreke se povlače. Znači, potrebno je izolovati se od spoljašnjih uticaja, da bi se razum neometano okrenuo sebi. Poželjno je da to bude uvek isto mesto u istoj prostoriji, jer svaki novi detalj spoljašnjeg okruženja odvlači pažnju.

Namestite se udobno i potrudite se da činite što manje pokreta. U početku telo traži aktivnost i biće vam teško da se potpuno opustite, javiće se svrab ili bol zbog neudobnog polozaja, koji je pre samo par minuta bio dobar. Nema potrebe da se opirete, počešite se ili namestite udobnije. Sve su ovo samo početne smetnje, koje vremenom nestaju. Ono što je jedino bitno je volja da se proces nastavi.

Prepustite se sopstvenim mislima, ali ne kao onaj koji razmišlja, već kao posmatrač. Posmatrajte svoje misli kao da gledate film, recimo. Verovatno ćete prvo razmišljati o dnevnim aktivnostima proteklog dana, zatim o osobama koje ste sreli. Ako ste doživeli neku neprijatnost, sasvim sigurno će ona biti u fokusu. Nelagodne emocije su siguran znak da tu nešto nije kako treba i upravo njih treba analizirati. Pokušajte da pronadjete uzrok sopstvenoj nelagodnosti, ali ne tako što ćete odmah okriviti druge za vaš loš polozaj. Potražite sopstveno ponašanje koje je dovelo do odredjenog dogadjaja. Shvatanjem da je sukob podrazumevao i vas, spoznajom neke svoje osobine koja je dovela do sukoba doći ćete do razrešenja. 

Proces nije ni malo jednostavan, trud može da se uporedi sa Sizifovim, ali ipak je efikasan. Posle nekoliko meseci prakse počeće da se javljaju efekti. Vremenom ćete se toliko uvežbati da ćete, već u toku nekog dogadjanja shvatati vaše sopstveno učešće u eventualnom sukobu, kao i sopstveni motiv.

Suština svega je u razumevanju sopstvenosti. Svaki čovek je savršena svest, ali do nje treba doći trudom, jer civilizacija je tako napravljena da je samo slepa poslušnost poželjna, sa naglaskom na “slepa”. Nema potrebe za strahom da će osvešćeni ljudi razoriti civilizaciju. Civilizacija je duh čovečanstva, a osvešćeni ljudi razumevanjem će uspostaviti mnogo bolju civilizaciju. Da bi se do toga došlo potrebno je da svaki pojedinačni nosilac razuma - čovek - osvesti sopstvenu svest, a to se na prvom mestu postiže razumevanjem sebe, odnosno sopstvene ličnosti. Samo tako nastaje pravo zadovoljstvo.