Čovek, kao najviša ispoljena manifestacija svesti, ima za osnovni zadatak ispoljenje, odnosno osvešćenje svesti. Ono što ljudi nazivaju i nazivali su Bogom je Apsolutna svest u svom najvišem vidu. Sve Božanske manifestacije su u stvari vidovi ispoljenja Apsolutne svesti.
Vratimo se opet pred-civilizacijskom čoveku. Svest u tom biću bila je iznad svesti životinje, ali ne mnogo ispred nje. Za razliku od životinja, tadašnji čovek je razlikovao sopstvenu odvojenost od ispoljenog tj. od prirodnog okruženja. Osećao je, slično životinjama, delovanje iskonskih sila, plašio se grmljavina i poplava, ali se prvi usudio da te pojave posmatra i kasnije da ih koristi. Ne razumevajući suštinu ispoljenog, a osećajući njegovu silinu, čovek je to pripisao Bogovima. Nedaće koje su ga snalazile pripisivao je Božjoj kazni, a blagodeti Božjem daru. Udarac groma mogao je da bude Božja kazna ili jednostavno opomena, ali vatra koja se tom prilikom, palila bila je Božji dar.
Apsolutna svest je jedinstvena, ali su njene manifestacije i ispoljenja brojne. Posmatrajući efekte uočenog, ljudi su zapazili njihovu pravilnost i različitost, što su pripisivali višim silama, odnosno Bogovima. Vremenom nastala je čitava plejada Božanstava, a ta klasifikacija javila se tek u vreme formiranja plemenskih zajednica. Uočivši da su i ljudi u plemenu po karakteru različiti, isto kao i Bogovi, a da ljude vodi jedan čovek - poglavica ili starešina, dodjoše i do vrhovnog Boga koji upravlja ostalim bogovima. Da bi bolje mladima objasnili Božanstva i njihove uticaje, stariji počeše da raspredaju priče o njihovim doživljajima, istovremeno se trudeći da ih tako bolje i sami shvate i približe sebi. Tako su nastali mitovi i legende. Taj pokušaj približavanja Bogova sebi je i pokušaj približavanja sebe Bogovima, a što je konačni i krajnji cilj evolucije svesti - povratak Apsolutnom.
Religioznost, koja je duboko ukorenjena u svakom čoveku, predstavlja onaj krajnji i konačni cilj svesti, koji ispoljena svest nosi u sebi kao zadatak. Čovek ne mora da bude svestan tog zadatka da bi ga izvršavao, on je jednostavno tako programiran.
Šta je sa ateizmom, koji negira postojanje Boga?
Ateizam je bio potreban da bi se duhovna evolucija usmerila ka pravom cilju. Organizovana religija donosila je njenim primarnim nosiocima - sveštenicima odredjenu moć. Prvi sveštenici bivali su oni čija je svest bila naprednija od svesti ostalih ljudi, odnosno čija je razumska svest, koja je bila već uveliko formirana, postala elastičnija i samim tim prijemčiva za kontakt sa drugim, nematerijalnim svetovima. U početku proroci i duhovne vodje svog naroda, sveštenici su kasnije počeli time da se bave profesionalno. Danas je sveštenstvo naučeno da razmišlja na odredjeni način i u odredjenom pravcu i samim tim smanjena je mogućnost različitih ispoljenja. Vera je ušla u odredjene dogme i sve ono što je van ustaljenog šablona pripisuje se iskušenju kome se treba odupreti po svaku cenu.
Organizovana religija, u bilo kom vidu ili nazivu, ipak ima svojih prednosti. Prednost za visoko sveštenstvo je moć i udobnost. Zbog očuvanja takvih pozicija vernicima se serviraju bajke, uz moralnu prinudu verovanja u njih. Ljudi veruju, uglavnom ne trudeći se da shvate, a i kako bi. Jer ono što im je ponudjeno može da se shvati samo u stanju izuzetno povišene svesti, do koje malo ko stiže, jer Univerzalno znanje dato je kroz alegoriju. Većina običnih smrtnika prihvata priče zdravo za gotovo, ne trudeći se da dopre do suštine. Onim malobrojnima, koji naslućuju istinu zavijenu u formu metafore, pružena je mogućnost da i sami postanu sveštenici. Neki sveštenici pokušavaju da vernicima prenesu pravu istinu, medjutim nju mogu da shvate samo oni koji su i sami spremni da postanu sveštenici, odnosno ljudi čija je svest evoluirala dovoljno da mogu da dotaknu delić Univerzalnog znanja.
Vremenom, bivalo je sve manje onih koji su Duhom razumevali materiju. Zvuči paradoksalno, obzirom na prirodnu evoluciju Duha, ali da bi potencijalno produhovljen čovek zaista postao produhovljen mora da aktivira svoju volju. Da bi krenuo ka Univerzalnom mora da ispolji prvi univerzalni zakon, ali pošto se volja protivi lenjosti, koja je duboko ukorenjena u svim živim bićima, koja su aktivna samo kada to moraju, čovečanstvo je sve više prihvatalo veru bez sadržine. To je pretilo da uspori evoluciju i prividno je povuče unazad. Ateizam, koji se pojavio, samo je vratio duhovnu evoluciju na pravu stranu. Ateisti su takodje religiozni ljudi, ali istinski religiozni. Oni ne prihvataju priče onako kako im se serviraju i negirajući ih oni upravo pokušavaju da sami, bez verskog vodje, pronadju odgovore na pitanja o suštini življenja.
Šta u stvari predstavlja lenjost, kad smo se već dotakli teme koju sam nameravala da aktiviram?
Lenjost je produkt Centrifugalne sile. Lenjost je tromost i mirovanje. Glupost je proizvod lenjosti razuma. Ona postoji kao protivteža volji i akciji, koje su Centripetalna sila. Već sam rekao da obe sile deluju istovremeno i bilo koja neravnoteža jedne dovodi do aktiviranja druge.
Hrišćanka po okruženju, mogu da postavljam pitanja samo u vezi hrišćanstva. Nastavimo sa temom “Religija”, zašto se javila inkvizicija u srednjem veku?
Svojevremena prevaga Centripetalne sile, razvojem većeg broja produhovljenih ljudi, koji su shvatali suštinu ispoljenog, uspostavljena je mogućnost progresivnijeg napretka čovečanstva. Medjutim, Crkva je odigrala ulogu Centrifugalne sile suzbijajući taj napredak, jer joj to nije odgovaralo. Da bi čovek bio religiozan nije mu potrebna ni crkva, ni sveštenik. Crkva, odnosno hram je on sam, a sveštenik je opet on sam, prateći onaj zov koji oseća u sebi. Osmatranjem sopstvene svesti i unutrašnjeg života doći će jednog trenutka u stanje povišene svesti, kada će mu se otvoriti novi svetovi i nova saznanja. Ponekad je dovoljna jedna rečenica, koja je svima beznačajna osim njemu, pa da u njemu za trenutak zablista Čista svest, koja će mu dalje biti zvezda vodilja.
To bi bila Gnoza.
Da to bi bila Gnoza, čisto unutrašnje znanje. To je neka vrsta prosvetljenja, jer i tu postoji čitava gradacija, trenutak oslobodjenja Čiste svesti. Pošto gnosticima crkva nije potrebna, epidemija gnosticizma pretila je da uništi crkvu koja živi od dobrovoljnih priloga vernika. Zato su počeli progoni protiv jeretika koji su proglašavani za vešce i veštice. Medjutim, tu nisu stradali samo gnostici već i vernici koji nisu mogli da dokažu da su zaista vernici, jer vera nije nešto opipljivo, što bi poslužilo kao dokaz verovanja.
Religija ipak ima i pozitivnih strana, ne bi se održala ovoliko dugo.
Tačno, religija ima čak mnogo prednosti. Na prvom mestu ona uči ljude veri. Istinska vera predstavlja usmerenje svesti prema odredjenom cilju. Konačni i krajnji cilj je Apsolutna svest, što bi bio Bog za vernike. Da bi se do Apsolutne svesti došlo potrebno je ispoljenje svesti u svim vidovima, radi potpunog osvešćenja. Zatim, istinska vera predstavlja svesno usmerenje lične energije ka odredjenom cilju i ostvarenje željenog. Isus je hodao po vodi, jer je apsolutno verovao da to može.
Dalje, istinski sveštenici, ne oni koji se time bave profesionalno, verom su stekli moć upravljanja ličnom energijom, a samim tim i energijom drugih ljudi. Zbog toga je molitva, koju očita pravi sveštenik, delotovorna i može da izleči bolest, odnosno da povrati harmoniju lične energije pojedinca i samim tim dovede do ozdravljenja. Naravno, potrebna je i vera bolesne osobe, da bi proces ozdravljenja bio moguć, vera kao volja za uspostavljanje ravnoteže.
Molitva kao usmerenje misli ka jednom cilju dovodi do discipline nemirnog duha i samim tim pruža mogućnost za prodor u viša stanja svesti. Dugotrajnom molitvom, odnosno dugotrajnom predanom koncentracijom, nivo frekvencije svesti je znatno izmenjen u odnosu na uobičajenu - dnevnu svest, zato je molitva delotvorna. Molitva može da bude usmerena u dva pravca: molba za ostvarenje željenog ili obraćanje božanstvu.
Većina vernika obraća se molitvom Bogu u želji za ostvarenjem odredjenog cilja. Ukoliko je molitva upućena ili odradjena na pravi način, želja biva uslišena što se pripisuje blagotvornom delovanju samog Boga i sopstvenom pravednom življenju. Medjutim, to je samo spoljašnji okvir dešavanja, nametnut religijskim normama. Suština je ipak u nečem drugom.
Da bi molitva bila delotvorna vernik prvenstveno treba da bude uvežban i za to su potrebne godine truda. Izuzetak od ovog pravila je u slučaju da je želja izuzetno jaka i dolazi iz dubine samog Bića, tada je podjednako efektna, jer ono što je u molitvi bitno je jasno izražena i skoncentrisana namera, formulisana u vidu želje. Dugogodišnje vežbanje je potrebno da bi se svest apsolutno usmerila samo na jednu stvar. To se vrlo lako postiže ulaskom u viša stanja svesti, jer samo na planu razuma svest je rasuta. Promenom frekvencije svesti, odnosno ulaskom u više sfere, vernik stiže do same suštine Neispoljenog, aktivirajući ga sopstvenom namerom tj. voljom za ispunjenje odredjene želje. Misaonom formulacijom namera se prenosi na Mentalni plan, a zatim kreiranjem željene forme prenosi i na Astralni plan, odakle Centrifugalna sila čini ostalo - materijalizaciju. Da bi se aktivirala Centrifugalna sila, koja je završna karika u lancu, potrebna je čvrsta i nepokolebljiva namera za ostvarenjem ili apsolutna vera u Boga i sopstvenu besprekornost, kako to vernik doživljava. Sve to, pojačano snagom akumulirane energije oltara, dovodi do “Božjeg blagoslova”. To je korišćenje Centripetalno - centrifugalnog principa: spuštanje sa višeg plana na niži.
Molitva kaludjera ili istinskih vernika bazirana je na Centrifugalno-centripetalnom principu. Ta molitva uglavnom se odnosi na “spas duše”, sopstvene ili tudje, odnosno predstavlja direktno obraćanje Bogu. Opet se radi o promeni stanja svesti. Duh se nepokolebljivom namerom upućuje ka Neispoljenom - Apsolutnom. Vernik obično ima motiv i u ovom slučaju obično se radi o osećaju krivice ili greha, koga želi da se oslobodi. Ponovnim preživljavanjem (ne)željene situacije aktivira se Astralni plan, gde je ostao otisak u sećanju i zadržao u sebi odredjenu količinu energije. Namerom da se tegoba odbaci, situacija se sagledava sa svih strana i time se vrši prenos na Mentalni plan. Delovanje Centripetalne sile ogleda se u reaktiviranju, akumulirane energije sadržane u svesti i trenutak oslobadjanja energije doživljava se kao olakšanje ili Božji blagoslov.
Oni posvećeni, koji svojim besprekornim životom ne akumuliraju energiju u grehe, odnosno osećaj krivice, vremenom sve više aktiviraju Centripetalnu silu i osnovno stanje njihove svesti se menja. Dugotrajnim molitvama razumska svest se pretapa u Čistu svest, okviri percepcije se proširuju i takvi ljudi, čiji se razvijeniji duh uklopio u važeće religiozne konvencije, proglašavaju se za svece. Oni, čija saznanja nisu bila u skladu sa dogmom, proglašavani su za jeretike a upravo zahvaljujući jereticima izvršen je pomak unapred. Isus je u svoje vreme bio proglašen za jeretika. Galileo, Kopernik, Djordano Bruno, svi su oni sa aspekta tadašnjeg vremena bili jeretici čija su učenja javno osudjivana, ali koji su svojim Duhom stizali do Univerzalnog znanja.
Rekla bih da ti se, jeretici više dopadaju?
Nije da mi se dopadaju, to su ljudi koji ubrzavaju duhovnu evoluciju čovečanstva.
Sveci su obično bili askete, pa i sam život u manastiru predstavlja odricanje od svetovnog života. Kako je moguće doći do Čiste svesti u takvim uslovima, kada često ističeš potrebu za apsolutnim ispoljenjem svesti u svim vidovima?
U manastir se odlazi u srednjim godinama života, kada je život proživljen u velikoj meri i svest prikupila dovoljno iskustava. Radi se o unutrašnjoj potrebi za monaškim životom. Nema potrebe da govorimo o osobama koje mlade odlaze u manastir, one su obično bile prinudjene na to. Odricanje od svetovnog života i posvećivanje duhovnom životu zaista zahteva askezu, jer da bi se čovek okrenuo unutrašnjem, odnosno sopstvenom biću, potrebno je da prekine dotok utisaka koji dolaze spolja i ometaju ga neprekidno novim dešavanjima. Svest koja teži promenana, u nedostatku spoljašnjih zbivanja okreće se ka unutrašnjim zbivanjima i ego počinje da posmatra sebe. Višečasovnim molitvama, tj. dugotrajnim stanjem izmenjene svesti, vrši se dezintegracija iskustava i samim tim oslobadjanje energije akumulirane u sećanjima. Oćišćenjem se dolazi do unutrašnje harmonije, dubljeg razumevanja svega ispoljenog i potrebe da se drugim ljudima pomogne da i sami dodju do istog. Tako se radjaju sveti ljudi, radjaju se na duhovnom planu.
Otkuda ovoliki broj zvaničnih religija, da ne spominjemo sekte, kada sve potiče iz zajedničkog izvora?
Sve potiče iz zajedničkog izvora i sve religije suštinski govore o istom. Medjutim, objašnjenja ispoljenja su različita, što je dovelo do različitih religija. Na prvi pogled izgleda da svaka religija ima svoj pravac, a u stvari sve vode ka istom cilju. Putevi povratka se znatno razlikuju medju sobom i svaka religija tvrdi da je njen put pravi. I u pravu su, svaki put jeste pravi, ma koliko izgledao pogrešan u odnosu na put druge religije. Jer, kao što su ispoljenja energije mnoga, tako su i putevi povratka mnogi. Svi su u pravu, jer ono što je svima zajedničko su vera i cilj.
Da li to, znači da su i crno magijske organizacije na pravom putu, jer i one imaju veru u ono što rade i cilj?
Crna magija predstavlja kršenje lične volje drugog čoveka, sprečavanje njegove volje i njegove duhovne evolucije. Moglo bi se reći da crno magijske organizacije vrše obrtanje smera unazad. Osim toga, prizivanje demonskih sila u svrhu razaranja, na kraju razori i samog čoveka. Pitanje ti je bilo dobro, i crno magijske organizacije imaju veru da su na pravom putu i cilj. Samo oni ne shvataju da im je pravac dobar, ali je smer pogrešan.
Kažeš da priziv demonskih sila na kraju razori čoveka. Zar spoj sa Apsolutnim nije razaranje integriteta svesti, samim tim što će se dezintegrisati spajanjem?
Tačno je da se svest čoveka, koji je dostigao svoj najviši stupanj razvoja, dezintegriše utapanjem u Apsolutno, ali to je proces okončanja, prirodan proces praćen nekom vrstom radosnog spajanja. Nasuprot tome, priziv demona dovodi do destruktivnog razaranja i jedini izuzetak od pravila - duhovnu involuciju. Demoni bi po pravilu, kao nematerijalna bića trebali materijalno da se ispolje kroz minerale, pa kroz biljke, najčešće otrovne, i tako redom, sve do čoveka. Medjutim, prizivom demona u ritualne svrhe, crni mag pruža svoje telo kao materijalnu bazu ispoljenja i time se evolutivni ciklus demona na izgled skraćuje. Oni deluju kroz čoveka, ali ipak ne mogu tako olako da preskoče stepenice duhovne evolucije, jer ne poseduju lična iskustva prethodnih stepena ispoljenja. Za vreme života crnog maga, demoni služe u njegove lične svrhe medjutim, posle smrti njegova duša ne ide ustaljenim tokovima već, apsorbovana demonskim silama, vraća se na prapočetak, u svet nematerijalnih bića i započinje sopstvenu duhovnu evoluciju iznova. Usluga koju crni mag čini demonu je da ubrza njegovu duhovnu evoluciju, a to plaća sopstvenom involucijom. Kada sam rekao izričito da se evolucija nikada ne kreće unazad, govorio sam o normalnim tokovima svesti, nisam pretpostavio tvoju maštovitost u izboru tema i pitanja, ali u redu je.
Vratimo se ipak svetlijim temama.
Zašto, pa o ovome i hrišćanstvo govori na svoj način? “Tamo će ih čekati mrak i škrgut zuba.”
Reč crna magija ukazuje na nešto mračno, ružno i zlo. Po toj logici bi belo, kao suprotnost, označavalo radost i sreću. Pravoslavni sveštenici nose crne mantije, a propovedaju dobro. Otkuda taj paradoks, koji verovatno nije slučajan?
Paradoks jeste, ali samo na prvi pogled. Zavirimo malo u suštinu boja. I belo i crno nisu boje, ako posmatramo sa aspekta spektra boja, koje svetlost nosi u sebi. Crno i belo sadrže sve boje u sebi, kao lice i naličje svetlosti. I dok belo odašilje svoje boje, razlivene kroz sve boje spektra, crno sve te boje prima u sebe, sadržavajući ih. Kada bi sveštenici nosili belu odeždu, oni bi svu energiju vernika usmerenu prema njima odašiljali oko sebe. Crnom bojom mantija oni tu energiju prikupljaju, koncentrišu i predanom molitvom upućuju Bogu, odnosno Apsolutnom. Tako bi bar trebalo da bude. Sveštenici treba da igraju ulogu posrednika izmedju Boga i čoveka, mada istinskom verniku posrednik nije potreban, jer ništa ga ne sprečava, osim njegovog verovanja, da lično uputi svoju molitvu Bogu.
Crkve i manastiri predstavljaju sveta mesta. Kako to objasniti?
Vekovima vernici dolaze u Hram, verujući u odredjenu stvar i Božji dom u krajnjoj liniji. Ulaganjem lične energije i vere i samo mesto postane moćno, jer je u njemu akumulirana ogromna količina energije vernika koji u nju dolaze. Isto se dešava i sa ikonama, one takodje predstavljaju energetske koncentrate. Krst je izuzetno moćan simbol, obzirom na milione vernika širom zemljine kugle, koji su hrišćani i koji svakodnevno, vekovima, ulažu svoju energiju u njega. Naravno, isto važi za bilo koji drugi simbol drugih religija.
Poznajem osobu koja, kada udje u crkvu i ostane sama u njoj, ima nezadrživ poriv za plakanjem. Otkuda to?
Ta osoba je izuzetan medijum za prijem i materijalizaciju energije, to je očigledno. Već sam govorio da se suze javljaju kod graničnih ispoljenja emocija, suze su materijalizovana energija. Ta osoba bila bi dobar sveštenik ili dobar mag, jer oseća svu silu akumulirane energije, koja se ispoljava kroz nju. Ima prirodno otvoren kanal za dotok energije i mogućnost direktnog kontakta sa njom. Ovo bi trebalo da preneseš dotičnoj osobi, da bi eventualno iskoristila sopstveni potencijal i ličnu snagu, koja se ipak retko javlja u tako čistom vidu.
Na ikonama su sveci prikazani sa zlatnim ili plavim oreolom oko glave, Andjeli i Arhandjeli sa krilima. Pojasni mi malo simboliku i otkuda ideja da čovek može biti sa krilima?
Oreol koji sveci imaju oko glave, u stvari bi trebalo da okružuje čitavu figuru, jer taj oreol predstavlja ličnu energiju koja se emituje oko njega. Ljudi retko imaju priliku da sretnu prave svete ljude, jer oko svetaca energija zrači, dovodeći u energetsku ravnotežu sva ispoljenja oko sebe. Svetac ne poseduje ličnu notu, već Čistu svest, tako da nema mogućnosti da odbije neku osobu svojim prisustvom. Medjutim, takvi ljudi zaista retko hodaju zemljom.
Što se tiče Andjela i Arhandjela, tu je u pitanju čista metafora. Andjeli i Arhandjeli predstavljaju predevolutivna bića, nematerijalna bića oličena u vidu blagodarnih stvorenja. Davanjem oblika čoveka sa krilima, umetnici su preneli njihovo postojanje sa Spiritualnog, preko Mentalnog, na Astralni plan. Unutrašnji osećaj blagoslova, koji vernik doživi kao prosvetljenje, pripisivan je Andjeoskim bićima. Ne hrišćanski gledano, taj unutrašnji blagoslov predstavlja trenutni kontakt svesti sa Čistom svešću. Ne može se reći da Andjeli postoje u vidu u kojem su naslikani, ali ni da ne postoje. Andjeli su samo forma ispoljenja sile u odredjenom obliku i delovanju.
Da si ortodoksni vernik, a sa potencijalom koji imaš, ja bih ti se javio u vidu nekog Arhandjela ili samog Isusa. Tada bi tvoja pitanja bila drugačije formulisana i ovo bi bila još jedna od Isusovih objava vernicima.
Da rezimiramo, da li je čoveku potrebna religija ili ne?
Religija je samo jedan od utvrdjenih puteva duhovne evolucije ili povratka Apsolutnom. Potrebna je onima koji traže vodje i sledbenike. Ostale metode, koje zadnjih godina stupaju na scenu, takodje su dobre jer sve vode ka istom cilju.
Šta bi savetovao vernicima?
Molitvu, potpuno predavanje molitvi koja obuzima čitav Duh i otvara svest prema višim uticajima.
A onima koji to nisu?
Duboka misaona uranjanja u sopstvenu svest. Učinite svoju svest elastičnom, dajte joj mogućnost da primi nove uvide i nova saznanja. Okrenite svoju pažnju ka sebi umesto da, kao do sada, samo posmatrate okolinu. Proživite svoj život u njegovoj punoći, kroz sopstvena iskustva. Ne zadovoljavajte se surogatom tudjeg iskustva, kroz filmove i knjige. Postanite svoji.
Uz veru, kao pojam, veoma je bliska i nada. Šta predstavlja nada kao deo ličnosti svakog ljudskog bića?
Nada po svojoj suštini predstavlja stepenik ispod vere, da figurativno predstavimo spuštanje energije. Vera je ipak mnogo kompleksniji pojam, nego vera u religioznom smislu, o čemu smo govorili u prethodnom izlaganju. U današnje vreme ljudi su religiozni ili nisu, vernici su ili ateisti, ali ono što je svima zajedničko, to je vera. Uglavnom svi veruju u bolje sutra, nadaju se lepšoj budućnosti i upravo je to ono što ih održava u životu. Nedostatak vera i nadanja naziva se očaj i onaj ko izgubi veru u sebe, veru u bolje sutra, zapada u očaj i gubi volju za životom. Sa višeg aspekta gledano, sa aspekta Duha, vera je glavni energetski kanal kojim se jedno ljudsko biće napaja energijom. Ovde takodje leži potvrda čovekove istinske religioznosti. Verovati u Boga znači otvoriti, učiniti prohodnim, kanal za dovod energije, koja se ispoljava od Neispoljenog, znači stupiti u kontakt sa Iskonskim uzrokom, sa Bogom.
Ne volim reč “Bog”, mada sam suštinski duboko religiozna. Ta reč je postala isuviše profana da bi odrazila onu najdublju misteriju Neiskazivog.
Reč jeste postala profana, ne samo zbog vekovne upotrebe, već zato što je čovek uspeo, ako se tako može reći, da je materijalizuje. Bog je spušten iz sfere Neizrecivog do sfere Astralnog plana, najniže sfere do koje je mogao da se uobliči. Hrišćanski ateizam javio se upravo zbog toga što je Bog slikovito prikazan kao “dobri čika sa sedom bradom koji nagradjuje dobre (čitaj: pokorne), a kažnjava loše” (čitaj: neobuzdane). Takva figura na univerzalnom planu realno ne postoji.
Ono što čoveka kažnjava je primanje energije po principu magnetizma. Lična energija jednog čoveka, manifestovana kroz emotivni i intelektualni plan, privlači druge ljude čija je energija slična. Kazna, kako je čovek shvata, koja dolazi od Boga u stvari je samo odraz čovekove lične energije, odražene kroz unutrašnje raspoloženje, koja privlači identične situacije. Izvršioci kazne su u stvari drugi ljudi, a kazna se ne dešava zbog učinjenog greha, ovde izostavljam pravosudje, već zbog dominantne lične energije transformisane u odredjen lični stav, u odnosu na okolinu. Plemenit čovek teško da će doći u situaciju da bude kažnjen.
To, znači da Bog ne brine o nama?
U smislu u kome zvanična religija to objašnjava - ne. Bog nije svest u ljudskom vidu i u “njemu” nema izdiferenciranih stavova i emocija. Jedino što Bog, tj. Neispoljeno čini za ljude je da im šalje i omogućava kontakt sa Primarnom energijom, koja im daje život i svest. Ta energija se preradjuje na neki način kroz osvešćenu svest i vraća nazad Izvoru. Šta će ljudi učiniti sa sobom, o tome se Neizrecivo uopšte ne brine, da sad budem banalan. Sudbina postoji samo u onom vidu da čovekova svest, kroz njegov Duh, odnosno ličnost, treba da se ispolji kroz odredjeno iskustvo. O tome opet ne vodi računa Bog direktno, već lični Duh, svest na višem nivou, kao jedno od ispoljenja Neispoljenog.
Vratimo se nadi. Čovek se nada, što znači da očekuje neka dešavanja. Medjutim, često su ta očekivanja nerealna, ljudi žive u iluzijama otkuda to?
Iluzija je osnovna osobina svesti, odnosno njeno naličje. Prvo ispoljenje svesti kroz materijalnu formu su minerali, a oni sa aspekta čoveka uopšte nemaju svest. Nemaju je, jer nisu svesni sopstvene svesti. Svest minerala je čista iluzija.
Evolucija svesti predstavlja njeno osvešćenje, njeno budjenje kroz transformaciju. Biljke imaju više svesti nego minerali svakako i medju njima postoje stepeni osvešćenja. Čovek kao vrhunsko ispoljenje svesti, koja postaje svesna, još uvek u sebi nosi deo snolikog. Mnogi ljudi “prespavaju” čitav život, nešto zatvorenih, a mnogo veći deo otvorenih očiju. To su ljudi koji nisu duhovno probudjeni, koji žive život, a ne znaju zbog čega. Unutrašnje znanje o tome da treba da se probudi čovek je opet sveo na banalnost, nasilnim jutarnjim budjenjem. Sva živa bića suštinski vole da spavaju, jer san im donosi energiju neophodnu za dnevne aktivnosti i svrhovitost života. Jedino se čovek trudi da ostane budan što više može, smatrajući vreme provedeno u spavanju izgubljenim vremenom.
Iluzija se uglavnom shvata kao nešto loše, što na neki način i jeste. U profanom vidu iluzija je očekivanje da se nešto dogodi, odnosno da neko drugi postupi po tvojoj ličnoj volji. Medjutim, čovekova lična volja uglavnom nije nešto izuzetno jako, osim ako to nije unutrašnja volja Duha. Osim toga, volja se suprotstavlja volji drugog čoveka i od unutrašnje jačine zavisi ishod dogadjaja. Onaj koji ostvari ono što je naumio postaje zadovoljan, jer ispoljio se u odredjenom vidu. Onaj koji gubi je razočaran.
Da nisi možda želela da govorimo o idealima? Osećam da se trudiš da razgovor skreneš na tu temu?
Pa ako si završio sa iluzijama...
Nisam još, ali vratiću se na tvoju temu. Iluzije imaju i svoju pozitivnu stranu, negativne su samo u ličnim kontaktima. U stvari iluzija i nije nešto za svakodnevnu upotrebu, ona pripada Spiritualnoj sferi i svako njeno spuštanje na materijalni plan mora da bude vrlo pažljivo odradjeno, da se njena fina suština ne bi izvitoperila i postala banalna.
Prvobitno ispoljenje iluzije je kroz muziku i slikarstvo, a kasnije kroz sve vidove umetnosti. Muzika, kao harmonija nota, vrlo lako se pretvori u kakofoniju, ako stvaralac ne ume da rukuje njome na pravi način. Isto važi za slikarstvo. Da bi se iluzija iskazala u svom prefinjenom vidu, potreban je kontakt sa Inspiracijom. Inspiracija predstavlja “potrebu” Primarne energije da se ispolji, a iluzija nudi pogodnu formu. Da bi se energija ispoljila u savršenoj harmoniji, potreban je umetnik kao filter i orudje za uobličavanje. Opet sam banalan.
Umetnici, s druge strane, često deluju rasejano i sneno, naročito u trenucima stvaranja. Medjutim, paradoksalno zvuči, njihova budnost je tada na najvišem nivou. Svest jedne umetnički nadarene osobe je elastična i propustljiva za uticaje viših sfera. Svi pravi umetnici će se složiti da njihova dela dolaze negde izvan njih, a oni su samo izvršioci koji to prenose drugim ljudima, na način koji im je blizak.
Ljubitelji i poznavaoci umetnosti su ljudi čija je svest takodje elastična i prijemčiva, ali u manjoj meri nego kod umetnika. Ljubitelji umetnosti osećaju svojim Duhom umetničko delo, ali ne umeju sami da stvaraju ili im nije bilo omogućeno da to neometano pokušaju.
Pravo umetničko delo, kao savršena harmonija Ispoljenog, je izuzetno retko. Ne mora to uvek da bude muzika ili slikarstvo, ispoljenja mogu biti brojna. Ono što odlikuje pravo umetničko delo je utisak koji ostavi na posmatrača, kao učesnika. Prava umetnost čoveka ostavlja bez daha, bez misli i proizvodi veoma jak utisak u njemu. Prava umetnost dovodi čoveka u direktnu vezu sa Neispoljenim, pa možemo reći da je to jedino pravo poimanje Boga.
Da, sećam se, prvi put sam tako reagovala kada sam ugledala slike Salvadora Dalija.
Dali je bio veliki slikar, to je nesumnjivo, ali u tim prizorima ti nisi bila fascinirana Dalijem, već kontaktom sa Iskonskim. Možda bi sam Dali, da si imala prilike da ga upoznaš, za tebe bio težak i neprihvatljiv kao ličnost. Možda bi ti se i svideo, ko zna, ali ono što je bitno je da umetnik nije isto što i njegovo delo. Umetnik je samo orudje za prenošenje iluzija u drugi plan ispoljavanja. Umetnici su duhovno probudjeni ljudi.
Možemo li sada da nastavimo sa temom “Ideali”
Svakako. Ideali su još jedna iskonska osobina ljudskog duha. Ideale svaki čovek nosi u sebi, jer Ideal je savršenstvo ispoljavanja.
Pokušaj da daš definiciju, šta zapravo predstavlja Ideal?
Ideal je besprekorna harmonija energije u ispoljenju. Čitava priroda je idealno ispoljena i čovek, kao vrhunac, je ideal ispoljene svesti. Medjutim, razum koji čovek poseduje i logika kao orudje razuma, upravo razaraju tu idealnu harmoniju. Toliko lošeg sam rekao do sada o razumu, moram da se ispravim, mada sve do sada rečeno je bilo u funkciji. Razum i logika stvoreni su u cilju klasifikacije ispoljenog i spoznaje svesti. Dalje, govor i komunikacija, u širem vidu nego što je to telepatija kao prvobitna komunikacija, takodje su deo razuma. Napredak nauke i tehnike, koji su čoveku uveliko olakšali život, takodje je dao razum. Da ne nabrajam dalje. Medjutim, razum koji prekida kontakt sa iskonskom prirodom, bilo ličnom, bilo okolnom, je ono o čemu ja govorim kada kažem da je razum uprljana svest.
Razum razara idealnu harmoniju ispoljenja energije, jer čovekov razum je neka ispoljenja proglasio lošim i samim tim neprihvatljivim, te se svim silama trudi da ta ispoljenja spreči. Obzirom da on to čini voljom, što znači da koristi prvi kosmički princip, to mu i uspeva. Odvojen tim istim razumom od prirode, čovek (ili njegov razum) ne shvata da odbijanjem odredjenog ispoljenja i njegovim sprečavanjem stvara disharmoniju. Smrt je prva disharmonija koju je čovek učinio svojim odbijanjem da se ispoljava. Smrt je prvobitno bila rezervisana samo za niže oblike ispoljenja zbog transformacije svesti. Čovek je trebalo da bude besmrtno biće, jer njegova svest predstavlja vrhunac ispoljenja. Ono što karma predstavlja u današnjem vidu trebalo je da bude čovekov životni put osvešćenja.
Stvaranje imovine je takodje disharmonija, okupljanje u plemena, ljubomora, materijalne vrednosti kasnije pretvorene u novac, sve su to disharmonična ispoljenja.
Ideali i težnja za idealima u suštini predstavljaju jedan vid težnje za Iskonskim, za apsolutno harmoničnim.
Može li čovečanstvo da ostvari tu svoju težnju?
Može, samo potrebno je dugo, dugo vremena da se pradavna neravnoteža pretvori u ravnotežu. Duhovna evolucija čovečanstva ide neumoljivo napred, jednoga dana će svi ljudi na kugli zemaljskoj biti duhovno probudjeni i povratiće izgubljenu vezu sa iskonskim. Za sada to čine usamljeni pojedinci i oni koji dugotrajnim oponašanjem predjašnjih, na kraju uspevaju da shvate suštinu.
Ideali za sada ne donose ničeg dobrog. Neprekidno okruženi idealnim prizorima preko TV, najčešće kroz filmove, ljudi teže da ostvare ideal i zbog neostvarene težnje često nastupaju razočarenja, koja ponekad mogu da budu katastrofalna. Kako rešiti taj problem?
Start iz disharmonije obično vodi u još veću disharmoniju. Vaspitavanjem čovek se uči da koristi razum na način na koji ga ostali ljudi koriste. To je startna disharmonija. Razum, koji je sve pokvario ipak može sve i da popravi, ali samo pod uslovom da prepusti dominantnu poziciju Čistoj svesti. Jedino je čovekova svest sposobna da spozna sopstvenost i čovekova svest upavo tome i služi: da posmatra i spozna sebe. Jedino čovek koji spozna sebe kao jedinstveno ispoljenje, koji se ne boji odredjenih ličnih osobina, može da uspostavi harmoniju u sebi, a samim tim i harmoniju sa sopstvenim okruženjem i Prirodom uopšte.
Ono što čovečanstvo danas radi opet vodi u disharmoniju. Jer, idealna ljubav ne može da se održi razumom, već čistim emocijama. Idealna porodica podrazumeva ličnu slobodu svih koji joj pripadaju. Idealan posao zahteva potpunu predanost radu. Idealna hijerarhija, nešto o čemu se ne govori ali čemu se teži, podrazumeva osvešćene pojedince, koji tačno znaju gde pripadaju i koji se trude da ličnom duhovnom evolucijom dostignu viši rang, ali zasluženo. U idealnom društvu nema potrebe za lažima i prevarama, pa samim tim ni za kaznama. U idealnom društvu mržnja je nešto čisto, kao i ljubav, ali to je samo susret dveju neharmoničnih nota, mržnja će dovoditi samo do odbijanja, ne i do razaranja. Osvešćeni ljudi nemaju potrebu za svadjom, jer poštuju različitost tudjeg mišljenja, u idealnom društvu nema konflikta. Hoćeš li još?
Nema potrebe, s idealima smo svi upoznati, samo nam još niko nije rekao kako da ih ostvarimo.
Jednostavno, shvatite da ste to što jeste i budite to što jeste. Svest služi da se osvesti, da spozna sebe. Prihvatite sopstvenu odgovornost za sopstveno ispoljenje i ne tražite krivca za vaše greške. Ne tražite od drugih da učine umesto vas ono što vi sami morate da učinite. Shvatite da je vaša svest isključivo vaša i samim tim jedna i jedinstvena. Osetite život u sebi i živite ga. Postignite harmoniju u sebi i postigli ste ideal za kojim težite.
Nadam se da će recept biti jasan.
No comments:
Post a Comment