Nekim ljudima bi trebalo zabraniti da pišu. Pa čak i da se potpisuju, jer njihova deformisana unutrašnjost ispoljava se u njihovom krivom, sitnom rukopisu, koji je najčešće teško čitljiv, jer i rukopis je način na koji mogu da otkriju sebe.
Kažu da papir trpi sve, a naročito je književnost blagorodna, jer dozvoljava da se pod maskom fikcije čovek razmaše svojim otežalim krilima mašte, da izbljuje svo crnilo svog uma, a da pri tome bude bezbedno zaštićen etiketom "književnik". Sav pritajeni sadizam, koji na prvom mestu predstavlja pokušaj uništenja svoje već osakaćene ličnosti, može se bezbedno izliti na papir, čime se unekoliko smanjuje pritisak nezadovoljstva u sopstvenoj svesti. Takav izliv je blagorodan, ukoliko je osoba koja piše pronašla dobar način da iznese svoju mučninu, ne bi li time malo olakšala teško breme sopstvenih osećanja i bar za trenutak prodisala čistim osećajem lakoće. Lakoće koja je nastala zbog umanjenja tereta, ne lakoće koja dolazi kao osećaj čistog i nesputanog postojanja. Takve pisanije je najbolje spaliti, kremirati, jer one i predstavljaju trulež nagomilanog besa. Međutim, dešava se da osećaj lakoće ponese spisatelja, koji se tada oseti kao pisac i poželi da svoje reči podeli sa drugima. Zato nastavlja da bljuje svoju nutrinu opisujući sopstveni doživljaj sveta i ističe ružnoću u prvi plan. Tako će detaljno opisivati kanalizaciju, gde mu je kao polaz za opisivanje poslužio šum klokotanja vode, dok prolazi pored neke šahte. Smeđu boju nečijeg mantila opisaće kao boja izmeta, nehajno će pominjati pacove, kao što neko drugi pomene persijske mačke ili neke druge kućne ljubimce.
Možemo li ovakve ljude porediti sa serijskim ubicama, koje najčešće uživaju sakateći svoje žrtve? Zadovoljstvo koje takav čovek oseća opisujući skaredne scene verovatno je jednako zadovoljstvu psihopate koji to čini u stvarnosti. Ali, pošto krv teče potocima samo u našoj mašti, a želja da se deci "samo izvade oči" predstavlja jedino skup slova oblikovanih u reč. Greh zbog slike koju ta reč stvara prenosi se samo na čitaoca, koji je nabasao na takvu knjigu i teret greha prenosi se na njegovu dušu. Jer ukoliko nastavi da takve opise čita i dalje, to predstavlja saučesništvo u zločinu, a onda se teret greha proporcionalno raspodeljuje: što više čitalaca to manje ličnog greha.
Knjiga predstavlja kult, najčešće tako što prenosi mudrost tuđeg iskustva, bilo da je u pitanju lični duševni doživljaj, bilo da je u pitanju spoznaja sveta. Stoga se pitanje svetogrđa logično nameće. Da li je veće svetogrđe takvu knjigu baciti ili staviti je u svoju ličnu biblioteku?
No comments:
Post a Comment